Energetska slika bunta, zadovoljstva, ljubavi i rokenrola

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Da urednici izložbe, kao i njeni posetioci a čitaoci Danas-a saznaju istinu, prilažem odlomke iz moje knige „Jevanđelje po istini“ koja se muči da dospe do čitaoce zarobljenog uma, kao i sve najblje knjige do sada u svetu. Kao Ničeova knjiga „Tako je govorio Zaratustra“, dela Foknera, DŽojsa, delo „Gispodar Prstenova“, „Hari Poter“. No, i prošlogodišnji gost iz SAD na Beogradskom sajmu, čija knjiga je čekala deset godine na izdavanje da bi postala bestseler širom svte – „Hronika jednog samoubistva”:
   „…Da nije Crkva kao institucija u službi države zloupotrebila ideje Jovana Krstitelja i Isusa Hrista, najbolji duhovi koji su prepoznali najvišu duhovnost ljudske svesti koja se pojavila bili bi slavljeni kao bogovi. A pojavili se masovno u najtragičnijem dvadesetom veku, prvo kao bit (beat) generacija, naravno tamo gde je uticaj Crkve bio najslabiji – u megapolisu Njujorku i nestvarno lepom San Francisku. Bit duh je nastao u zagušljivim barovima, gde su nastajale slobodne misli potopljene džez improvizacijama, kada je um upućen samo na svoje kreativno. Na stvaraoce bit generacije, osim američkih transcendentalista, uticali su engleski romantičari, verovatno i ruski, i francuski nadrealisti. Najznačajniji događaj za bit pokret je onaj koji se desio u „Six Galeri“ u San Francisku 1955. godine, kada je Alen Ginsberg pročitao svoje remek-delo pesmu „Howl“ („Urlik“), koja je izazvala do tada nepoznate emocije. Protiv izdavača je pokrenuta optužnica jer je pesma opscena. Prvi stih glasi: „Video sam najbolje umove svoje generacije uništene ludilom, gledaju histerično goli…“ Tu je i najuticajniji za to vreme Čarls Bukovski, sa porukom: „Činilo se da čovek ima samo dva izbora – živeti u užasu ili biti propalica.“
   Deca su se rađala i rasla u poludelom svetu posle apokaliptičnih svetskih ratova, od kojih se Drugi svetski, zbog 55 miliona poginulih, navodi kao primer totalnog rata – ubi svakog ako ti se ukaže prilika, da ne budeš ti ubijen – zbog čega su punoletni mladići očekivali poziv za mobilizaciju svakog momenta. U Americi potreba oligarhije za ratom nije prestajala: taman je završen 1953. godine rat na Korejskom poluostrvu, već su 1955. započeli rat u Vijetnamu i njemu susednim državama koji će trajati sve do 1975. godine.
   Jedan talentovani mladić po imenu Džejms Bajron Din zbog slabog vida izbegao je regrutaciju, no ne i njegovi drugari. Seleći se iz jednog u drugi kraj Amerike, želeći da bude glumac, došao je u Njujork, gde je počeo da uči glumu. Da bi se izdržavao, zaposlio se na parkingu ispred TV studija. Kao Džejms Din snimio je samo tri filma u kojima je igrao glavnu ulogu, a postigao veću slavu od mnogo starijih kolega, da bi svoj život prekinuo u slupanom automobilu i otišao u večnost kao predstavnik mlade razočarane generacije.
   Šezdesetih godina prošlog veka je svest mladih počela da se menja tražeći spas od neprestanog ratovanja, da bi dostigla najveću masovnost u vidu bunta…“

2. „…Visokocivilizovane Maje predvidele su ova događanja, još su predvidele datum apokalipse, 21. decembar 2012, koji je i Nostradamus u srednjem veku potvrdio. Ljudski um traži da se nešto što je dramatično veže za datum, ali je istina da će ove promene, započete pojavom bit generacije pedesetih, hipi pokreta i rok kulture šezdesetih, trajati i izražavati se na razne načine. To će znati, kao što je rekao Isus Nazarećanin, „oni koji mogu da vide i da čuju“. A pojave se mogu uporediti sa čovekovim samoprepoznavanjem, bogojavljanjem. Uvek ima ljudi ravni Jovanu i Isusu, kao i Mohamedu, no religije, ideje pomenutih Dobrih Ljudi su zloupotrebljene i još uvek se zloupotrebljavaju. Čime se ne dozvoljava da se primete, ako ne slave, jer to oni i ne traže, da budu primer drugima. Fjodor Dostojevski je bio Čovek – Bog, zbog čega je bio progonjen i zatvaran. Sam je bio religiozan, jer su ga ljudi izdali pa se uzdao u nepostojećeg Boga. Ipak je napisao šta je to Čovek, misleći na Dobrog Čoveka, kako je govorio Isus: „Čovek – to je pobeda nad sebičnošću, čistota duše i vera u ideal, lepota ii svetlost moralne uzvišenosti, to je ljubav za ljude i podvig žrtvovanja za trajne vrednosti.“
   Masovni pokreti u Americi šezdesetih su započeli realno obesprаvljeni potomci afričkih robova, iako su formalno prema Ustavu stekli gađanska prava pre sto godina, posle pobede Severa nad Jugom u Građanskom ratu. U isto vreme oligarhija, koja i danas vlada umesto demokratije, klizila je ka političkoj paranoji bojeći se socijalizma, zbog čega je slala vojsku da ratuje na azijskom kontinentu, protiveći se uvođenju socijalizma u tuđim zemljama. Instalirala je rakete u Turskoj i Italiji uperene protiv SSSR-a a, kada je otkrila da su instalirane sovjetske rakete sa nuklearnim bojevim glavama na Kubi, vladari Amerikom su pobesneli, dok su se mladi ljudi zgražavali i pobunili se. Poznat je hipi slogan „Vodite ljubav, ne rat“. Baš kao Jovan Krstitelj i Isus Hrist, i hipici su verovali da će ljubav promeniti svet.
   Naravno da hoće i menja ga. Jer, mržnja vodi u smrt, a dobri ljudi vole da žive. No, samo kao Ljudi – bogovi. Osim što su mladi regrutovani za rat, državni troškovi su rasli, a sa njima i nezadovoljstvo. Poučeni pobunom studenata u Evropi 1968., kada su države koristile sva raspoloživa nasilna sredstva da ih ućutkaju, talentovani mladi ljudi dobre duše u Americi zaključili su da revolucijom, tučom i ubijanjem nije moguće pobediti sotone, zato su se vratili načinu samožrtvovanja kako su to izveli Sveti Jovan i Isus. Po ugledu na nobelovca Hermana Hesea, mladi, rastrzani između potrebe za sigurnošću i želje za slobodom i nezavisnošću, krenuli su putem koji vodi ka središtu duše. Čitali su Heseove knjige „Sidartu“, što u prevodu znači „onaj koji je postigao cilj“, „Stepskog vuka“, „Demijana“ i druge. U isto vreme Herbert Markuze, koji je predavao marksizam na Njujorškom univerzitetu, postaje duhovni guru među mladima koji su čitali njegova dela ili samo čuli njegove radikalno revolucionarne predloge da se prekine sa ustaljenim normama i industrijskom civilizacijom i razviju ljudske potrebe za mirom, slobodom, zajedništvom, lepotom, umetnošću i srećom. Tako se rađao boemski pokret u umetnosti i književnosti, a rastao uticaj roka i džeza u muzici. Mladi su iritirali oligarhiju noseći majice sa likom boga – Če Gevare, koga je CIA godinama lovila kao zver po Južnoj Americi dok ga nije ubila. Baš kao što su rimski legionari lovili hrišćane i razapinjali ih na krst ili bacali zverima da bi zabavljali publiku okamenjene svesti…“

3. „…Treba reći da su rok i hipi poezija u SAD našle izvor u najboljoj kantri muzici? Jedan od najznačajnijih autora kantri muzike je bio Vudi Gatri, čiji je sin Alro Gatri nastupao na Vudstoku. Vudijev stih sa portretom je na ulazu u Njujorški muzej glasi: „I don’t know how far / I’am going to have to go to see my own self / Or to hear my own voice“ („Ne znam koliko daleko treba da idem da vidim sebe / Ili da čujem sopstveni glas.“) Vudi Gatri je bio jedan od najvećih boraca za radnička prava. On je počeo da piše, peva, i svira na gitari i usnoj harmonici beračima plodova na imanjima velikoposednika, koji su plaćani manje nego robovi, kojima su robovlasnici obezbeđivali boravište i hranu, dok su najamne radnike plaćali samo po šet centi, a radili su od jutra do mraka. Gatrijevi stihovi su po sadržini i vrednosti bili provokativniji nego propovedi Svetog Jovana i Isusa Hrista, kasnije hrišćanskih apostola, zbog čega su velikoposednici plaćali batinaše da ga bezbol palicama umlaćuju do besvesti i lome gitaru na komade.
   U pedesetoj deceniji prošlog veka pojaviće se najpoznatiji rokenrol pevač Elvis Prisli, kome će se prilepiti i koga će iskorištavati đavolasti umovi, tzv. menadžeri, zbog čega će pregoreti u svojoj četrdeset i drugoj godini.
   Posle Elvisa i još nekoliko popularnih pevača rok muzike, pojavila se grupa Bitlsi. Sa stupanjem na scenu kao da su otvorili velika vrata kroz koja će prolaziti obdareni pojedinci i grupe, a pevaće ljubavne i protestne pesme, umesto Jovanovih i Isusovih propovedi, za spas čovekove duše.
   Hipi pokret začet u San Francisku proširiće se ne samo na veće američke gradove, već i gradove Kanade i Evrope. Hipi omladinski pokret nikad neće nestati kao ideja, jer je ista Božja ideja kakvu su propovedali u svoje vreme Sveti Jovan, Isus i njihovih sedamdeset apostola. Hipici su protiv američkog potrošačkog društva u cilju stvaranja novog društva zasnovanog na miru i ljubavi i propovedaju ne samo političku revoluciju već i unutrašnju revoluciju svakog pojedinca.
   Džon Lenon, frontmen Bitlsa, 1966. godine upoznaje Japanku Joko Ono, koja će biti njegova Marija Magdalena. Ona će svojim javnim pokazivanjem istinske ljubavi uzdrmati društveni život ostarele britanske imperije. U to vreme je i nastala pesma „Give Peace A Chance“ („Dajte šansu miru“). Džon Lenon je za Joko Ono rekao da je „najsavršenije biće koje korača ovom planetom, pored nje sam shvatio ko sam i šta sam“. To su najsvetije reči koje može da poželi žena savršenog duha.
   Kao što je pre dve hiljade godina ondašnja vlast ubila Svetog Jovana i Isusa, tako će i Džona Lenona da ubije vladajuća oligarhija. Oboženog Džona 1980. je upucao izopačeni „hrišćanin“. Ubica je doputovao u Njujork, smestio se i pripremao pet nedelja u „Hrišćanskom kampu“ u Njujorku.
   Pre će biti istina da je ovaj kontrolisani lik samo upotrebljen od strane države. Novinar koji je imao priliku da vidi dosijee trojice koji su se „zatekli“ u ulazu zgrade „Dakota“ u Njujorku, pročitao je površno sastavljen policijski zapisnik. Lako je zaključio da od trojice jedan koji se predstavlja za ubicu – Amerikanac po imenu Mark Devid Šampan je samo upotrebljen. Baš kao što je upotrebljen navodni ubica Džona Kenedija Li Osvald. Prava istina je da ih je ubila država koja i danas masovno ubija širom sveta kao nekad rimska imperija hrišćane…“

4. „…Naši mladi i ne znaju zašto nose pocepane farmerke. Nema od koga da doznaju da to ima veze i sa Dilanovom Nobelovom nagradom za književnost. Dilanove kolege su leta 1969. priredile najveći protestni koncert protiv ubijanja i uništavanja u Vijetnamu od strane imperijalne sile SAD. Trodnevni rok koncert nazvan je po mestu Vudstok, u oblasti države Njujork. Koncert su morali dugo da pripremaju, jer su se sotone protivile, pa su rokeri morali da nose iste pantalone mesecima, te su im se pocepale. I hipici su doputovali sa pocepanim farmerkama i nastavili su da ih takve nose u svakoj prilici. Hipici su nasledili duh bit pokreta i njihovog boga Čarlsa Bukovskog, koji je poručivao: „Što mi je manje trebalo, bolje sam se osećao.“ To je nateralo kapitalističke sotone da počnu da proizvode i prodaju pocepane farmerke! Sada ih nose i talentovani, ali i imitatori, okamenjeni umovi.
   Među najpoznatijim izvođačima na Vudstoku bila je i pokojna Dženis Džoplin, od koje se očekivalo da će naći svog Isusa kao što ga je našla Marija Magdalena. I Dženis je pripadnik je umrlih Kluba 27. Kod Boba Dilana je razum nadvladao osećajnost, te nije nastupao na koncertu jer je 1966. godine blizu Vudstoka, gde je imao svoju vikendicu, doživeo tešku saobraćajnu nesreću pa je sebi obećao da tamo više neće odlaziti celih osam godina.
   I posle dugo pripremane i održane trodnevne manifestacije, pobune duha bita, hipi i roka tražeći miran život umesto rata, ubijanje i razaranje u Vijetnamu i okolnim državama nije prestajalo. Za vreme dok vlastodršci oblače mladiće u nove unifome, pa ih avionima i brodovima šalju na azijski kontinent, odakle se neki vraćaju u mrtvačkim sanducima ili u invalidskim kolicima, pobunjeni mladi postaju još agresivniji u ponašanju. Prvo iritiraju oblačenjem i izgledom, kao i u muzici. Godine 1974. hroničari će zabeležiti novi pokret pobunjenih mladih nazvan pank estetika. Pocepana odeća okićena zihernadlama, upečatljiv nakit i šminka, sa frizurom jarkih boja zaštitni su znak tog žanra. No, mora se reći ono najvažnije, pank je društveno angažovan. Popularna kultura se rađa iz radničke klase, odakle se regrutuju mladići za ratove. Osim u muzici, pank će početi da se manifestuje i u drugim vidovima umetnosti.
   Od tada mladi u SAD žive u paralelnom društvu, sa porukama pisanim i pevanim, i sa ponekim žestokim javnim protestom kakva je bila opsada Vol Strita u Njujorku oktobra 2011. Tada je policija premlaćivala, zatvarala ili transportovala u druge gradove velikog sistema SAD kojim vladaju sotone, za koje je čovek sredstvo i objekat za eksploataciju.
   Rok pokret je zahvatio na vreme i našu mladež. No tek osamdesetih godina prošlog veka pojavio se sin Božjeg duha, ravan Isusu – Milan Mladenović. Kao Isus, on će se voleti sa svojom M.M. „Lepotu u njemu ni jedna muka nije mogla da ubije. Naprotiv, teskoba i bol su mu samo ‚pomagali‘ da iz sebe izvuče još lepša dela“. Zato je i pevao: „U svakom porazu ja sam video deo slobode. I kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo!“ Ili: „Ja sam oduvek spavao, s tvojim imenom na usnama, ti si oduvek spavala, s mojim imenom na usnama. I kud god krenem, tvoja je ruka u mojoj ruci, i kada želim nešto da kažem, ja kažem mi. Ljubav, ljubav, ah, ljubav!“
   I danas svesno budni čuju kako odjekuje vrisak i vapaj „Dečaka iz vode“: „Ovde je hladno, ovde je zima, ovde je mrak…“ Deo benda EKV, na čelu sa Milanom Mladenovićem i Margitom Stefanović, uložiće svoje živote u oboženje Čoveka. Oni poručuju: „Vatra je ostala u nama, šume će nas primiti u mrak. Bežimo sa ovog svetla, bežimo u mrak.“ Naravno, na Milanovu dušu uticao je i rat između Srbije i Hrvatske, jer mu je otac bio Srbin a predobra i lepa majka Hrvatica iz primorskog grada – Makarske…“

   današnje kolumne