Energično špartanje zvukom

… bila je zgodan povod da Beogradska filharmonija čitav svoj večernji program u ciklusu „Peti“ posveti delu i razmišljanju ovog izuzetnog kompozitora, dirigenta, pijaniste, te samorodnog muzičkog filozofa i estete. Izvodeći u prvom delu koncerta Bernštajnovu „Serenadu“ po Platonovoj „Gozbi“, sa prefinjenim violinistom Vadimom Gluzmanom kao solistom, Filharmonija je u svom drugom delu nastupa publici prinela još i jednu žestoko nadahnutu interpretaciju Malerove Četvrte simfonije (sopran Evgenija Jeremić kao solista u finalu), kojom kao da je upravljao Leonard Bernštajn lično, slaveći i na taj način kompozitora kojeg je Bernštajn odistinski visoko cenio – Gustava Malera. Otuda svi komplimenti maestru Danijelu Rajskinu za ovako upečatljivu inspiraciju, kao i koncertmajstorici Tijani Milošević za veličanstven lični doprinos i držanje na svojim plećima čitave ovako zahtevne izvođačke strukture koncerta sve vreme njegovog trajanja.

Bernštajnova „Serenada“ (1954) po Platonovoj „Gozbi“, za solo violinu, gudački orkestar, harfu i perkusije, na svojoj srpskoj premijeri dostojno je ovladala ne samo sluhom, već svim čulima slušalaca u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Onaj rajski pev Gluzmanove violine solo u samom uvodu, kojem se kao kakav naročiti hor od još neupoznatih glasova priključuju prve violine, pa zatim viole i potom čela i basovi, sve poletnije i u sve zanosnijim bernštajnovskim ritmovima – vredi za čitav nastup. Kompleksno muzičko tkivo „Serenade“, kroz njenih pet stavova zapljuskuje vas ovde jednim urnebesom životnog oduševljenja u smeni sa samozagledanošću u sebe. Vodi nadalje svojim plamenim crticama od energičnog špartanja zvukom uz i niz vodopade emocija, što se katkada pojavljuju u obliku kakvog polifonog matematičkog zadatka, da bi vas na kraju protresle visokonaponskim munjama električnog velegrada zvuka.

Kao da je od onog čudesnog dijaloga violine i čela jedna horda divljih Anđela ljubavi preuzela u završnici stvar na bajkovit i intenzivan način, potpuno oslobođen uzusa spoljašnjeg sveta, podižući uvis signale popularne kulture kroz njeno džezom prebojeno dostojanstvo novog vremena. Izuzetan doprinos harfe i perkusionista ovde čini razliku u odnosu na sve do sada oslušnuto. Beogradska filharmonija osmislila je ansambl tako da bi i jedan Leonard Bernštajn bio bez sumnje ponosan na ovoliku interpretativnu osetljivost i samoinventiranu mikro-fantaziju. I, samo da ne zaboravimo, Vadim Gluzman bio je na vrhuncima ovog zadatka – elegantan, delikatan, moćan i domišljat baš koliko treba, nezaboravnog tona na svom Stradivarijusu takođe.

Pa, ako vam je ostalo još nešto perceptivne snage, u drugom delu koncerta mogli ste da budete nagrađeni za svoju istrajnost uživajući u jednom gorostasnom i neukrotivom Maleru, ovenčanom još prekrasnom pojavom soprana Evgenije Jeremić u poslednjem stavu ove Simfonije br. 4 u Ge-duru. Taj temperamentni nalet orkestarske krepkosti – nakon onoliko složenih iskušavanja u prethodnom Bernštajnu – onaj srčani zov da se odoli ma kako napornom izvođačkom zadatku i prevaziđu granice običnog ljudskog trenutka – uvodi nas stvarno u dom uzvišenih. Na kraju, gotovo da se nepristojnim činilo pljeskati i prekinuti nečim što nije barem malo nalik muzici vasione, ovaj savršeno zaokružen, spiritualni trenutak. Bilo je ovo bernštajnovski predznačeno izvođenje u svakom smislu, sa lokalnim koloritom individualnog učešća, onim dakle zbilja izuzetnim ulozima kompletnog duvačkog delokruga, ponovo upečatljivim perkusionističkim finesama i vibrantnom bespogovornošću gudača i harfe. Veliki događaj i doživljaj za čuvanje u sećanju.