Enriko Rava: Budućnost je u elektronskoj muzici

Počeo je karijeru sredinom šezdesetih godina i veoma se brzo našao na samom vrhu evropske scene. Bez ekstravagancije, ali s neponovljivim stilom, Rava nastupa sa Gatom Barbjerijem, Donom Čerijem, Karlom Blej, Petom Matinijem, Mišelom Petrućanijem… NJegov lirski i veoma elegantni način izvođenja podseća možda na Četa Bejkera ili Majlsa Dejvisa, ali njegove kompozicije ostaju jedinstvene i posebne.

Imala sam veliku čast da upoznam ovog vrsnog muzičara i da porazgovaram s njim o koncertu koji je održao u Briselu, u centru Senghor, i o projektu Wild Dance.

* Recite nam nešto više o onome na čemu trenutno radite.

– Uvek radim na više projekata istovremeno, ali već više godina sarađujem sa mladim muzičarima koji čine moj kvartet ili kvintet i sa kojima sam snimio ploču Wild Dance. Svirali smo svuda po Evropi, Južnoj i Severnoj Americi… Veoma je obogaćujuće raditi sa mladim ljudima i kombinovati moje iskustvo i njihove ideje.

* Negde ste rekli da je za vas album Wild Dance kao putovanje. Možete li da nam objasnite zašto?

– Možda je bolje reći putovanje kroz uspomene. Ovaj projekat mi je posebno drag, jer su to uglavnom moje stare kompozicije koje su se menjale s vremenom. Neke od njih su napisane još pre četrdeset godina u Južnoj Americi.

* Koje kvalitete cenite kod muzičara sa kojima sarađujete?

– Pored dobre tehnike, muzičar treba da ima istu viziju i da bude na istoj talasnoj dužini sa mnom. On mora dobro da poznaje standarde, ali u isto vreme da bude otvoren i da može odmah da se prebaci u bilo koji muzički registar.

* Kako ste počeli da se bavite muzikom?

– Odrastao sam u Torinu. Moja majka je odlično svirala klavir, tako da je u našoj kući muzika uvek bila prisutna. Sa starijim bratom sam počeo da slušam džez kada sam imao sedam ili osam godina. Bio sam oduševljen izvođenjem Biksa Bejderbeka i Luisa Armstronga i pokušavao da „skinem“ neke melodije na maminom klaviru.

* Zašto ste se odlučili baš za trubu?

– Već sa 17 godina sam bio veliki obožavalac džeza. Imao sam kolekciju ploča od bluza do modernog džeza. Najviše sam slušao Dizija Gilespija, Čarlija Berda, Sonija Rolinsa… ali moj omiljeni džez muzičar je oduvek bio Majls Dejvis. Sećam se još uvek neverovatnog koncerta u Torinu 1956. godine sa Lesterom Jangom. Posle sam bio toliko uzbuđen da nisam mogao da spavam celu noć. Odmah, sledećeg dana sam kupio trubu i pokušao da imitiram neke jednostavnije Majlsove kompozicije. Nikada nisam uzimao časove, sem vrlo kratko dok sam živeo u NJujorku sedamdesetih godina. Uglavnom sam samouk. DŽez je potpuno promenio moj život i poglede na svet.

* Da li biste se složili s tim da je truba „otvoren“ instrument?

– Sigurno bih se složio ukoliko se govori o trubi kao instrumentu u džezu. Izvođenje na trubi se i razvilo kroz džez, jer ranije, dok on nije postojao, truba se koristila u klasičnoj muzici na veoma specifičan i ograničen način, malo kao u vojnim orkestrima. DŽez trubači su pokazali da ovaj instrument može da se svira na razne načine. Dovoljno je samo pomenuti Majlsa Dejvisa ili Četa Bejkera, koji su moji omiljeni trubači i koji su me oduvek inspirisali.

* Koje muzičare sa kojima ste svirali posebno cenite?

– Pre svega bih naveo saksofonistu Gata Barbjerija. Zahvaljujući njemu sam dobio prvi posao kao profesionalni muzičar. Ali isto tako su za mene važni i saksofonista DŽo Henderson, trubači Rozvel Rud i Đanluka Petrela…

* Da li mislite da se danas mladi ljudi interesuju za džez muziku?

– Mislim da se ne interesuju dovoljno. Sve se mnogo promenilo, pa i muzika. Možda bi bilo interesantnije da se svira nešto novo, a ne standardi iz 50-ih ili 60-ih. Ali, isto tako je teško izmisliti nešto u džezu kada je ono najvažnije već rečeno. Ja dosta radim sa muzičarima koji sviraju elektronsku muziku, naročito sa Metjuom Herbertom. Mislim da je budućnost možda u elektronskoj muzici.

* Vaša muzička karijera deluje idealno. Da li ste imali teških momenata?

– Naravno! Niko ne može da garantuje da će uvek sve biti savršeno. Dovoljna je kijavica ili zubobolja i odjednom ceo koncert pada u vodu. Ponekada sam imao raznih poteškoća i pomišljao sam da sve napustim i da izaberem neki lakši instrument, ali u suštini znam da ne bih nikada uradio tako nešto.

* Kako komponujete?

– Pošto sam dosta lenj, glavna stvar zbog koje komponujem je rok koji određuje muzička kuća (smeh). Kada znam da se rok približava, zatvorim se u prostoriju sa klavirom i ne izlazim dok ne napišem 5-6 stvari. Kada sam bio mlađi, stanovao sam u jednom ribarskom selu pored mora gde sam ponekad bio u stanju da komponujem celu noć i da beležim melodije koje bi proizilazile iz svih tih sati rada. Sa godinama je to mnogo teže.

* Gde se najbolje osećate kada ne svirate?

– U kolima. Volim da vozim. To mi omogućava da razmišljam o raznim stvarima i da slušam na primer klasičnu muziku koja me je oduvek inspirisala. Obožavam Ravela, Bartoka, Baha…

* Kako biste opisali džez jednom reči?

– Kao muziku koja me je spasla i dala smisao mom životu.