Entoni Bardžis: Nije trebalo da napišem roman „Paklena pomorandža“

Entoni Bardžis je Paklenu pomorandžu objavio 1962. godine, a kasnije su se pojavljivali slučajevi u kojima su pojedini prestupnici povezivani sa njegovim delom.

„Pogrešno shvatanja romana će me progoniti do kraja života. Nije trebalo da napišem knjigu baš zbog te opasnosti pogrešnog tumačenja“, napisao je on 1985. godine u biografiji D.H. Lorensa.

On je u tekstu uporedio skandal koji je izazvalo Lorensovo delo Ljubavnik lejdi Četerli sa kontroverzom oko svoje popularne distopije.

„Ako neko siluje dve časne sestre u Vatikanu, novine zovu mene. Pretvorili su me u nekog eksperta za nasilje“, rekao je Bardžis u jednom televizijskom intervjuu.

On je istakao da ti problemi nisu nužno nastali zbog same njegove knjige, već zbog filmske adaptacije romana koju je Stenli Kjubrik uradio 1971. godine.

U dokumentarcu Orange mécanique, les rouages de la violence, koju je radio francuski ogranak televizijskog kanala Arte, istražuje se odnos između Bardžisa i njegovog dela.

On je zasnovan na tekstu The Clockwork Condition, koji je napisan neposredno po izlasku filma, a pronađen tek nakon Bardžisove smrti.

On tamo piše: „Sva umetnička dela su opasna. Moj mali sin je probao da leti nakon što je gledao Diznijevog Petra Pana. Uhvatio sam ga za noge tik pre nego što bi skočio sa četvrtog sprata“.

Knjiga i film prate Aleksa, mladog delinkventa koji sa svojim drugovima tuče i siluje sve dok ih konačno ne pohapse.

Da bi što pre izašao iz zatvora, prijavljuje se za tretman pod nazivom Ludoviko, bihevioralno uslovljavanje koje iz njega briše sve nasilne impulse.

Sve to je da bi ranije izašao iz zatvora i on tako postaje osoba bez slobodne volje koju svi vređaju i ponižavaju.

Svi nasilni delovi knjige dospeli su na filmsko platno, uključujući seksualni napad, što je izazvalo puno polemike i povezivanje sa stvarnim napadima i ubistvima.

Sam Kjubrik je zatražio povlačenje svog filma iz Ujedinjenog Kraljevstva jer su ga pojedini napadači i silovatelji istakli, te je on ponovo mogao da se vidi tek od 1999. godine, nakon njegove smrti.

Bardžis je sa druge strane čak prisustvovao pojedinim ceremonijama i primao nagrade u Kjubrikovo ime, a odao mu je počast i u jednoj drami iz 1984. godine.

To je između ostalog bilo i zbog toga što je Kjubrik njega i Malkoma Mekdauela, glavnog glumca filma, ostavio same da pred medijima brane film i knjigu od brojnih kontroverzi.

Međutim, ipak je s vremenom postao umoran od tog fenomena i pokušavao je da se od njega distancira koliko je mogao.

Entoni Bardžis hteo je da napravi drugačiju poentu svojim završetkom knjige

Ali ključni problem otkriven je u prologu američkog reizdanja knjige iz 1986. godine i gorepomenutog dokumentarca.

Bardžis je najveći problem imao ne toliko sa prikazivanjem nasilja, već sa izostavljanjem finalnog dela, odnosno 21. poglavlja, u samom filmu.

Američko izdanje knjige, kao i film, završava se tako što se efekti Ludoviko tretmana gube i Aleks se ponovo vraća zločinima koje počinjava čim poželi.

U 21. poglavlju, Aleks vidi jednog od bivših drugova, koji sada ima porodicu i stan, vraća se razmišljanju o sopstvenom životu i odlučuje da ostavi nasilje zarad porodice.

Incident koji je i inspirisao Bardžisa da piše knjigu dogodio se 1942. godine, kada su njegovu suprugu brutalno napala i pretukla trojica američkih dezertera.

Ona je zbog toga imala pobačaj, a nekoliko godina kasnije je i preminula od posledica unutrašnjeg krvarenja.

U knjizi se vidi eho ovog događaja i kritika pojave nasilje među mladima, što je prava situacija kojom je autor bio okružen.

A naslov knjige aludira na „primenu jedne mehaničke moralnosti na živi organizam koji je prosto prepun soka i slatkoće“.

Izvor: El Pais