Ep o svakodnevnom životu

Šta sam ja? Šta umem da radim? Kako se ponašati u vanrednom stanju, u nemaštini, bez pomoći, u nepoznatoj sredini?

Da bi živeo, roman svaki put mora da obrazuje ideju o stvarnosti: odgovara na pitanje „šta je stvarnost?“, pokazujući nam kroz kakav se slučaj, kakva iskustva i dogodovštine stvarnost nameće i ispoljava prema subjektu. A to znači poraz subjekta: razočaranost, nesreća, kraj opsenama, raspršivanje snova, prilagođavanje.

Međutim, u velikim arhetipovima romana, kod Servantesa, Defoa, Rusoa, osim što se nameće kao spoljašnja činjenica, stvarnost se javlja kao proizvod uma i delovanja junaka. Prvi romaneskni junaci postavljaju se na scenu kako bi stvorili iskustvo stvarnosti, iskustvo koje služi da se ona bolje odredi. Nisu samo „pedagoški zamorčići“ kojima se nameće stvarnost koja je već oformljena: oni su ti koji otkrivaju i stvaraju stvarnost budući da otkrivaju kulturni, odnosno moralni, spoznajni i tehnički problem odnosa između pojedinca i okoline.

U romanu „Robinzon Kruso“ (1719) sve je to više nego očigledno. Uostalom, jedna takva tvrdnja je tautološka: naša definicija romana dobija se, ako ne baš dedukcijom, onda iz opisa njegovih prvih primera i uzora. U ovom slučaju lik je običan i prosečan pojedinac, ali romansijer ga smešta u potpuno poseban i neuobičajen prostor i vreme. Iz tog susreta jednog običnog lika („prosečnog čoveka“) i nepoznate sredine pred očima čitalaca stvara se pripovedački opit.

Da bismo shvatili šta je to stvarnost i kako treba da se ophodimo, Defo nas vraća na početke. LJudska istorija iznova počinje pre postojanja društva, pre nego što odnos prema drugima i prema prošlosti nametne pojedincu način na koji će se on ponašati. Premda je reč o jednoj stvarnosti koja je neposredno uslovljena njenim materijalnim ograničenjima (ostrvo, oruđa i sredstva za preživljavanje), Defo stvara eksperimentalnu pretpostavku o najvišem stepenu usamljenosti i nemaštine kako bi pokrenuo svog pokusnog junaka. To je pojedinac koji iz nužde mora da stvori uslove za vlastitu egzistenciju. Sve je pojednostavljeno u jednoj situaciji koja, s druge strane, predstavlja najviši stepen teškoće. Postavlja se pitanje koje su to vrline neophodne kako bi pojedinac mogao da prevaziđe te teškoće imajući, pri tom, na raspolaganju minimalna sredstva.

Dva eksperimenta, dve rasprave o iskustvu napisane u pripovedačkom – novom i jedino mogućem obliku: romanu. I Servantes i Defo latili su se pisanja svojih knjiga u poznim godinama pošto su stekli velika iskustva i lično se uverili „šta je to svet“.

Stoga se forma romana ukazuje kao testament dvojice ljudi od akcije, kao pouka (u obliku nove epike) o tome šta za pojedinca znači suočavanje sa stvarnošću života. Ovaj moralni i pedagoški aspekt u Robinzonu Krusu još je očigledniji. Knjiga je pedagoško pripovedanje u pravom smislu reči, epika o otkrivanju sebe i sveta u aktivnom i praktičnom obliku: to je obrazovni, a ne samo avanturistički roman (svaka avantura otkriva kako se nešto radi) koji čitaocu pruža etičko-pragmatički obrazac za preživljavanje. Utemeljuje mit o prosečnom pojedincu koji se aktivno ponaša u jednoj uzornoj i herojskoj situaciji. Robinzon je sve: lovac i zanatlija, naučnik i rukovodilac, ratnik i posednik, siromah i suveren. Robinzon je priručnik putnika i kolona, to je potpuno ozbiljna knjiga, a i knjiga za decu. Za Engleze (a s njima i sve Evropljane smeštene van evropskog geografskog i društvenog prostora) bio je to bukvar za život i preživljavanje. Robinzon je prvi pravi Amerikanac, on je Evropljanin čiji su koreni iščupani iz Evrope i koji je, poput semena, bačen na zemlju koja još nije istražena, u Novi svet. S njim utopija postaje kućna ekonomija. Sve počinje s njim. Šta sam ja? Šta umem da radim? Šta je svet? Kako se ponašati u vanrednom stanju, u nemaštini, bez pomoći, u potpuno nepoznatoj sredini? Ovaj priručnik za preživljavanje jeste ep o svakodnevnom životu u izvornom i elementarnom obliku, ep o običnom i prosečnom čoveku koji se suočava s nesrećom brodoloma i srećom što mora iz temelja da obnovi jednu stvarnost koja će ponovo postati pogodna za život i, kao i on, obična i prosečna. Pusto ostrvo omogućava Defou da nam pokaže da je izuzetno zanimljivo ono što inače to ne bi bilo: zaklon od oluje, zaštita od opasnosti i mogućnost da se obezbedi hrana.

Dok se u Don Kihotu prikazuju nemoć stare epike i ispoljavanja tradicionalnih vrlina epskog junaka (spoj Ahila i Orlanda), u Robinzonu Krusou se stvara jedan potpuno nov narativni junak i jedna isto toliko neuobičajena epska radnja. Robinzon je suprotnost Don Kihotu: ne opterećuje se velikim idealima, ne zavisi od knjiga, čak je lišen mašte, ne nameće sliku o svetu drugačiju od onog koji je prisutan i vidljiv, u kome se zatekao posle brodoloma. Za njega je istinsko „zlatno doba“ samo ono koje će on sam, svojim rukama, umeti da stvori iz postojećeg „gvozdenog doba“.

Prevod sa italijanskog: Mila Samardžić

Autor je književni kritičar, esejista i univerzitetski profesor u Veneciji. NJegov esej o evropskom romanu u XX veku objavljen je u knjizi „Čitanje Italije 2“ u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs