Epidemija je rezultat pohlepe i u to se sad punim gasom vraćamo

U razgovoru za Danas, sa vizuelnim umetnikom, piscem i dobitnikom Ninove nagrade 2017, pokušali smo da sumiramo aktuelni trenutak, takozvanog povratka životu.

*I u Italiji iz koje su stizale od početka pandemije najstrašnije vesti se stvari polako vraćaju u takozvanu novu normalnost. Kakva je atmosfera?

Odvratan mi je taj izraz, novo normalno, zapravo sam za to čuo tek pre nekoliko dana. Ne znam šta u ovim okolnostima može da bude normalno, niti šta je bilo pre. Ušli smo u sve ovo iz nenormalnog globalnog stanja, zagađivanja, zloupotreba, besmislene potrošnje, nepravedno raspoređenih mogućnosti. A kad smo malo stali odmah se pokazalo koliko ovaj svet bez nas, ili sa nama ućutanima, živi bolje, a samim tim koliko bismo i mi sami mogli bolje da živimo ako bi malo promenili navike.

Bilo bi pametnije od stvaranja privida normalnosti da smo smogli snage da malo analiziramo prednosti ućutanih gradova i prirode koja oživi kada se mi smirimo, kao što su to činile lepe i radoznale šumske životinje koje su se prethodnih nedelja švrćkale Firencom i drugim gradovima. Sada smo ih ponovo oterali a one su, uostalom, znale da je to sve privremeno i da od nas ne mogu da očekuju dugoročnu pamet.

A ispostavilo se da je sasvim moguće drugačije rasporediti vreme i odgovornosti, da se države potrude oko obespravljenih, da se uspostave novi standardi zaštite rada i na radu, da se za te iznenada stečene uvide, makar i kao rezultat jedne velike tragedije, potraže trajna rešenja. Ali umesto konstruktivnih zaključaka, na kraju ipak prednjači želja da se sve vrati u pređašnje stanje koje je do epidemije i dovelo.

Epidemija je suštinski rezultat pohlepe i u to se sad punim gasom vraćamo. Italija se priprema za velika nezadovoljstva, porast jaza između severa i juga, jačanje uticaja organizovanog kriminala. Sa zebnjom se govori o četiri ključna meseca „oporavka“.

A ja mislim da predstoji suočavanje sa ekonomskim posledicama ne toliko same epidemije, koliko naglog zaustavljanja jedne ekonomije zasnovane na ogromnim socijalnim razlikama, na nepovoljnim ugovorima koji daju velike beneficije poslodavcu, a nikakvu bezbednost radniku itd. Kada jedna takva loša mašina, koju pokreće nezdravo gorivo, naglo stane, odmah se sve oko nje zagadi.

*Da li te posle meseci izolacije to oživljavanje Firence raduje, uznemirava ili si se navikao na obrazac ponašanja u posebnim okolnostima?

Gledam Firencu sa daljine već duže od dva meseca i verujem da sam jedan od onih slučajeva o kojima ovih dana pišu psiholozi i psihijatri. Baš pre neki dan u Republici pišu kako se očekuju razna devijantna ponašanja kao posledica duge izolacije. Ne znam da li sam stekao devijantne osobine, znam samo da me užasno nervira taj niski start, ta buka i gužva i sav taj entuzijazam zbog vraćanja na prethodni oblik besmisla. Tako da zasad ne idem u grad, niti imam potrebe. Počeli su prijatelji da dolaze kod mene, što je u redu i sasvim dovoljno.

*Govorio si i pisao za beogradske medije, konstatovao da nadležni u Italiji nisu vređali i ponižavali građane, dok su odavde stizale drugačije vesti. Kao neko ko dugo živi i radi u Italiji, možeš li da zamisliš kako bi Italijani reagovali da su se našli u našoj koži i imaš li pretpostavku o tome kako bismo mi možda ovde reagovali da nas je zadesio „italijanski scenario“ kojim su nas ovdašnje vlasti neprestano plašile?

Bilo je i ovde „pretećih“ izjava nekih gradonačelnika, ali više je to bila nemoć da se izađe na kraj s neodgovornošću građana na početku krize, jer ovde se ipak najviše računalo na većinsku racionalnost, tako da nije bilo policijskog časa, višednevnog zatvaranja u kuće, niko nije branio da se izvede pas u šetnju itd. Pre svega su to bili zahtevi da se iz kuće izlazi zaista s dobrim razlogom i to su ljudi uglavnom poštovali.

Naravno da i ovde postoji nezadovoljstvo zbog poruka ekspertskih timova koje deluju hirovito i kontradiktorno. Ali daleko je to od sistematskog maltretiranja građana sa najviših nivoa vlasti koje čine da se građanin oseti više ugroženim od vlasti nego od virusa, slušajući pridike frustriranog lažova i sadiste, koji je oduvek više ličio na vođu navijača s bakljama nego na predsednika države, kako je narod neodgovoran i glup, kako će groblja biti mala, kako je dobro što se narod plaši, i kako je emigracija koristoljubiva.

Kako bi reagovali Italijani na Vučića? Pretpostavljam kao svako ko na takvo maltretiranje i ponižavanje nije baš navikao, mada je pitanje šta bi ovde bilo da je ostao na vlasti Mateo Salvini, verovatno bi bilo nekih sličnosti, jer to je taj populistički obrazac po kome građane treba samo na razne načine zbunjivati i odvraćati im pažnju.

A šta bi bilo da je u Srbiji epidemija dostigla ovdašnje razmere, ne smem ni da mislim, a nimalo ne bi bilo opravdano reći da je ta briga prošla, s obzirom na to da je hibridnom režimu u Srbiji sad važnije da se održe izbori nego da se sačuvaju zdravlje i životi građana. A nažalost i opoziciji koja na to pristaje. Nikada ne bih dao glas partiji koja od građana traži da se sred epidemije guraju u redovima za njihove izborne liste, da ne govorimo o drugim nenormalnim okolnostima koje te izbore čine besmislenim.

Zato je sad potrebno iz svih racionalnih i odgovornih medija apelovati na građane da se sami čuvaju jer je vrlo moguće da će ih vlast lagati, kao što lažu o većini stvari, i da neće davati potpune informacije o broju obolelih i eventualnom pogoršanju stanja ne bi li opravdali skupove podrške i izlazak na biračka mesta.

*Koliko je tebi lično sve to zajedno teško palo budući da si brinuo za svoje ovde i da su oni brinuli za tebe tamo. Kako si se borio sa tako komplikovanom situacijom?

Bilo je teških trenutaka na ličnom planu, uz iritirajuću nemoć kao dominantno osećanje. Radio sam to što sam jedino mogao, da pokušam da sačuvam posao, da koliko je moguće iskoristim vreme izolacije za pisanje za koje mi je inače potrebno samovanje. Svako planiranje se i dalje svodi na okolnosti koje se menjaju iz dana u dan. Imao sam mnogo obaveza i to je već samo po sebi bilo od pomoći.

*Imajući u vidu da predaješ na tamošnjem fakultetu i da si sve vreme držao nastavu on lajn, kako su izgledale konsultacije sa studentima, kako su se oni ponašali i doživeli ovu situaciju?

Za mene je bilo iznenađenje koliko je raznih onlajn rešenja već bilo dostupno, jer potrebe za radom na distancu svakako ne postoje od juče. Moji studenti, iz Amerike a i s drugih krajeva sveta, pripadaju većinom generaciji koja je mlađa od Gugla, i koja se začas snađe kad su komunikacijske tehnologije u pitanju, tako da tu nije bilo većih problema. Morao sam ja njih da pitam za mnoge savete.

Problemi tek predstoje, šta će biti s poslom nekoliko stotina nas koji predajemo na međunarodnim univerzitetskim programima u Firenci i koji u velikoj meri zavisimo od mobilnosti studenata. I dosad je naš položaj bio prilično neizvestan i promenljiv, a sad se najavljuju prilično mračna vremena. Opet, i tu problem prethodi epidemiji, sistem je loš, a epidemija je okidač.

*Nadležni su često govorili da smo mi slični Italijanima, volimo da se družimo, ljubimo, rukujemo i generalno da smo skloni prisnom i neposrednom kontaktu. Da li se slažeš sa time? Postoje li ipak suštinske razlike između italijanskog i srpskog mentaliteta?

Video sam svojim očima kako se pojedine osobine i srpskog i italijanskog društva koje se pripisuju mentalitetu menjaju od danas do sutra. Mentalitet obično služi za nekakve izgovore, da se kaže da nešto ne može ili ne valja jer je to tako po prirodi stvari. To je korisno za sredinu koja baš i ne želi da se menja. Obično se prisnost povezuje s nekom društvenom raspojasanošću, a nedostatak prisnosti sa dobro uređenim, ali zato hladnim društvom. Italija ima i sama tu unutrašnju podelu na prisne a nesposobne južnjake i hladne i proračunate severnjake. Pa eto, upravo se u tom „manje prisnom“ delu Italije razbuktala najgora epidemija.

*I ti si primetio da nas je ova situacija naterala da shvatimo kako možemo bez mnogo stvari za koje smo mislili da ne možemo. Zanimljivo je da se u Beogradu, dan pošto je objavljeno popuštanje mera napravio veliki red u Francuskoj ulici jer su se prodavale brendirane haljine po niskim cenama, kako to komentarišeš?

Manipulacija željama i nametanje surogata lične sreće jedna je od omiljenih strategija potrošačkog društva koje generiše svakakva nezrela ponašanja, bilo da je većinski bogato ili siromašno. Ali kao odgovor na tvoje pitanje, mislim da je važno reći sledeće: to što se desilo Italiji, oni strašni prizori bolnice u Bergamu, to su slike jednog bogatog društva sa sasvim solidnim zdravstvenim sistemom.

Mi o virusu danas ne znamo gotovo ništa više nego na početku epidemije i zapravo jedino što sa sigurnošću znamo jeste da se od 0 do 1.000 zaraženih na dnevnom nivou stiže za svega nekoliko dana ukoliko ne postoji adekvatna strategija zaštite.

Da li će se neko gurati u redu za brendirane haljine, za miting podrške SNS-u, ili da bi glasao na izborima bez izbora, svejedno je, u trenutku dok epidemija još traje ta gužva je slika zamajanog i zbunjenog društva koje ne uspeva da stvori konsenzus oko svojih najosnovnijih ljudskih i građanskih interesa.

Razmotriti stvari bez kojih smo mislili da ne možemo, a možemo, ili za koje smo mislili da možemo, a ne možemo, bila bi dobra početna stavka političkog programa neke stranke koja bi zaista imala hrabrosti da građane pogleda u oči i da kaže: ovako stvari stoje, odavde počinjemo.