Era je neka vrsta iznimke i lakmus papira ove kulture

Naime, na apel ULUS-a, Muzeja savremene umetnosti i AICA da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana gradonačelnik Beograda je najpre odgovorio da ovaj umetnik te uslove ne ispunjava, da bi juče negde posle 16 sati iz Udruženja likovnih umetnika Srbije ipak stiglo saopštenje o tome da je Zoran Radojičić, gradonačlenik Beograda, ovaj apel usvojio o čemu je obavestio predsednika Upravnog odbora ULUS-a Vojislava Klačara.

Grad Beograd će danas i zvanično doneti ovu odlukua porodica Ere Milivojevića je prihvatila predlog gradonačelnika.

Datum i vreme sahrane biće blagovremeno objavljeni.

Ipak, sve do pomenutog trenutka juče popodne izgledalo je da neće biti prihvaćen predlog da Milivojević bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Kako je do toga moglo da dođe i zbog čega su ovaj grad i država ne baš brižni prema svojim umetnicima, pre svega za njihovog života, kako pokauje i slučaj Ere Milivojevića, za Danas govore istoričari i teoretičari umetnosti i poznavaoci dela lika i dela ovog vrsnog umetnika.

Egzaktna procedura u vezi sa tim ko će biti sahranjen u Aleji ne postoji, sam Era Milivojević, prema rečima onih koji ga znaju, ne bi ni voleo da bude sahranjen na tom mestu, izuzev da mu se dodeli gradska površina na kojoj bi napravio neki rad, ali se nameću pitanja ko, zaista, ispunjava kriterijume zaslužnog građanina/ke i „elitnu“ poziciju na groblju.

Teoretičar umetnosti Stevan Vuković pita se kako je tako lako najpre odbijen zajednički apel tri institucije i kakav je onda uopšte njihov status u društvu.

– Vrlo je verovatno da bi sam Era tražio da ne bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana da mu je ikada palo na pamet da tako nešto može da se desi, već bi tražio da mu se umesto toga ustupi neka gradska površina da izvede neki rad – konstatuje Vuković i dodaje – Da li nam je baš sasvim u redu da živimo u društvu u kome se veoma osnovani zahtev, iza koga su složno stali i Muzej savremene umetnosti i Udruženje likovnih umetnika Srbije (što se dosta retko dešava), i kasnije još reagovala i druga stručna udruženja, dakle, sve to što bi se u datoj oblasti zvalo „struka“, tako glatko odbije? Kakav sistem vrednosti takva odluka promoviše? Kakvi stavovi o kulturi, umetnosti, i društvenoj ulozi ustanova kulture i stručnih udruženja stoje iza toga? I, konačno, da li je to poruka Erinim mlađim kolegama, da, ako žele javno priznanje u ovoj sredini, već jednom konačno dignu ruke od te nerazumljive i nepopularne savremene umetnosti, kojoj je mesto možda negde na Zapadu, ali ovde svakako ne, i da usredsrede sve svoje napore na pokušaj da postanu estradne zvezde? – pita se Stevan Vuković.

Arhitekta i pisac Slobodan Maldini kaže za Danas da bi umetnici ubuduće trebalo da zahtevaju da ne budu sahranjeni u Aleji zaslužnih građana.

– Umesto apela za preispitivanje odluke političara, mislim da treba uputiti apel umetnicima i drugim intelektualcima da nijedan ubuduće ne bi trebalo da prihvati da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ne samo zato što se tamo nalaze Džej i Šaban, koje je tamo „smestila“ Ceca, već zato što o tome odlučuju političari, a ne umetnici ni zaslužni građani. Umetnicima nije mesto tamo – izričit je Maldini.

Prema njegovim rečima, umetnici zaslužuju nešto više od toga, a ne da budu sahranjivani u gomili sa estradnim zvezdama.

– Aleju zaslužnih građana treba ostaviti političarima, zajedno sa agresivnim akterima šou biznisa. Poznat je slučaj Miodraga B. Protića koji je izričito bio protiv toga da ga sahrane u Aleji zaslužnih građana. Sahranjen je u porodičnoj grobnici, a sahrani su prisustvovali članovi uže porodice. Za umetnike treba podići njima dostojan park – mesto
koje neće biti kontaminirano uljezima – zaključuje Slobodan Maldini.

Istoričarka umetnosti Jasna Tijardović, koja je radila prvu izložbu Ere Milivojevića u Studentskom kulturnom centru 1972. godine, nije mnogo iznenađena neznanjem nadležnih kada je reč o savremenoj likovnoj i vizuelnoj umetnosti i podseća na to kakvo mesto u Zagrebu i tamošnjoj kulturi ima, recimo, umetnik Tomislav Gotovac, koji se oblačio u Supermena i skidao go u svojim performansima.

– To potpuno nepoznavanje se nije desilo sada, nego traje odavno – skreće pažnju Tijardović dodajući da je umetnička scena o kojoj je reč potpuno neosvetljena i da bi se morala istraživati.

– To su ogromni poslovi i angažuju ogroman broj ljudi. Nažalost, očigledno je da ova sredina zatire pokušaj da se identifikuje sa svojim umetnicima i umetnošću i za mene je to veoma bolno. Ja sam Erina generacija. Napravila sam prvu njegovu izložbu “Dezeni” u SKC-u. Pa, slušajte, u Zagrebu je umetnik Tomislav Gotovac, koji se oblačio u Supermena, skidao go, pravio performanse, dobio institut, odnosno od njegovog stana je napravljen je gradski arhiv, koji finansiraju gradske vlasti, on se slikao sa svojim gradonačelnikom. To je apsolutni duh umetnosti i Gotovca tamo tako promovišu. Tako nešto bi morao imati i Era i mnogi drugi. Ja sam potpuno zaprepašćena da je Eri uskraćena i ta mala pažnja jer je on sve radio ovde u Beogradu. To je jedan totalni život – horizontalno i vertikalno, koji je on ovde obeležio – ističe Tijardović.

Upitana da li bi je iznenadilo da neko kaže da nema pojma ko je Era Milivojević, ona odrično odgovara, dodajući da je problem ovog društva što ne poznaje tu estetiku, što generalno ne obraća pažnju na važne umetnike.

– Ne bi me iznenadilo da neko ne zna ko je Era Milivojević iako je on stalno izlagao, ali, recimo, vi ste videli koji je napor uložen i šta je sve urađeno za izložbu Marine Abramović, da je milion i po evra dato za njenu retrospektivu, a ja se stvarno pitam, kako posle toliko uloženih sredstava da funkcioniše program Muzeja savremene umetnosti – kaže
Jasna Tijardović.

Jovan Čekić, teoretičar umetnosti, redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum i autor monografije o Eri Milivojeviću, kaže za Danas da je ovaj umetnik “neka vrsta lakmus papira ove kulture” i da se kroz njegov slučaj najbolje mogu videti bagovi i birokratske rupe koje se pojavljuju.

– Jer Era je, zaista, bio neka vrsta velikog deteta, jednog pravog avangardnog umetnika. Za njega nije postojala razlika između umetnosti i života. Tako da je sve ovo, verovatno, jedan veliki nesporazum – kaže Čekić dodajući da “ljudi verovatno ne znaju ko je Era, da u njegovom slučaju oficijelni parametri prosto ne važe” – To su te iznimke preko kojih se prelama cela jedna kultura – zaključuje Jovan Čekić.

Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević podržao je apel strukovnih udruženja da Era Milivojević bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana ali nas svojom izjavom vraća na početna pitanja ovog teksta.

– Podržavam apel ULUS-a da Era Milivojević bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Nažalost ta “aleja” je već izgubila svaki svoj smisao,i umetnička praksa koja ovde stupa na scenu sa generacijom Ere Milivojevića je ostala sistemski marginalizovana – zaključuje Branislav Dimitrijević.

Nikada nije mario za počasti

„Sa velikim odobravanjem dočekujemo ovu odluku, jer će ovaj značajni umetnik dobiti zasluženo mesto među velikanima koji su zadužili našu kulturu i umetnost. Era Milivojević, kao nekonvencionalna i slobodna stvaralačka ličnost, nikada nije mario za počasti, tako da će njegovo mesto u Aleji zaslužnih građana verovatno više značiti nama kao zajednici nego što bi značilo njemu samom. Ipak, kako je to rekao njegov prijatelj, jednom davno Era je u nekom razgovoru primetio da i on ispunjava sve formalne uslove za Aleju. Dragi Ero, i ovu smo ti ideju ukrali!“, ovo između ostalog stoji u saopštenu ULUS-a poslatom nakon što je odlučeno da Era Milivojević ipak bude sahrenjen u Aleji zaslužnih građana.

Ko je Era Milivojević?

Slobodan Era Milivojević rođen je 1944. godine u Užicu.

Diplomirao je 1965. godine na Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, a zatim na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1971, na odseku za slikarstvo, u klasi prof. Stojana Ćelića.

Kao jedan od glavnih protagonista nove umetničke prakse, pronalazio je svoj izraz u performansu, slici.