Erik-Emanuel Šmit: Kakav bi bio 20. vek sa Hitlerom slikarom?

Šmit je dobro poznat našim čitaocima po brojnim knjigama koje su prevedene na srpski jezik, ali i po dramskim delima koja su izvođena, i danas se izvode u srpskim pozorištima.

Istaknuti francuski pisac je i rado viđen gost – u Beogradu je bio pre više od deset godina, na manifestaciji Molijerovi dani, u organizaciji Francuskog instituta. Tada se sastao, kako je zabeleženo, sa rediteljima i glumcima Narodnog pozorišta u Beogradu, u kojem su na scenu postavljene dve predstave po njegovim komadima – Zagonetne varijacije i Mali bračni zločini. Tom prilikom uručen mu je i Pečat Narodnog pozorišta za poseban doprinos životu i radu nacionalnog teatra. Inače, na pozorišnim scenama u Srbiji igrane su i njegove drame Posetilac, Frederik ili bulevar zločina, Oskar i mama Roz…

Erik-Emanuel Šmit (Lion, 1960), filozof, romanopisac, dramski pisac, dobitnik je nagrade Francuske akademije nauka za celokupno pozorišno delo, kao i niza priznanja za svoje prozno stvaralaštvo, a među njima je svakako najvažnija Gonkurova nagrada. Sa njegovom prozom srpski čitaoci su još ranije mogli da se upoznaju zahvaljujući Laguni, u čijem su se izdanju našli Jevanđelje po Pilatu, Milarepa, Gospodin Ibrahim i cvetovi iz Kurana, dok je izdavačka kuća Odiseja objavila Šmitove dve slikovnice za najmlađe, Sebično slonče i Ostrvo slobode, koje će biti predstavljene na Sajmu.

Baš kao i upravo objavljen Šmitov roman Drugi život Adolfa H., koji je objavio beogradski Clio u prevodu Nikole Bjelića sa francuskog jezika. Književna kritika i čitaoci širom sveta imaju samo reči hvale za ovo Šmitovo delo u kojem je, prema opštem mišljenju, pisac postigao nemoguće – stvorio je romansiranu biografiju Adolfa Hitlera koju paralelno prati druga strana ove ličnosti, Adolf H, oživeo iz kontrafaktualne istorije. Autor svoju knjigu zasniva na spekulativnoj fikciji: Šta bi bilo da Akademija za likovnu umetnost u Beču nije dvaput, 1907. i 1908. odbila da primi Adolfa Hitlera na studije slikarstva? Da li bi tok istorije bio promenjen? S druge strane, druga strana Hitlerove ličnosti je sušta suprotnost – uspešna u životu u svakom pogledu. Ukronija je potpuna! I otkriva po ko zna koji put ono što svako od nas odbija da prihvati: da smo svi sazdani od dobra i zla.

Intervju sa Erikom-Emanuelom Šmitom, koji će tokom boravka u Beogradu prisustvovati i izvođenju svoje drame Da krenemo ispočetka u Madlenianumu, upravo je inspirisan ovom idejom.

Zbog čega ste izabrali Hitlera za glavnu ličnost vašeg romana „Drugi život Adolfa H.“?

– Želeo sam da shvatim kako neko postaje čudovište. Uvek sam se pitao kako jedno dete, normalno dete, iz jedne normalne porodice – za pretpostaviti je da to postoji – može da postane opasni ideolog, ubica, začetnik miliona mrtvih i jednog varvarstva bez presedana.

Koje su bile vaše emocije kad je bilo potrebno da se stavite u kožu jedne tako užasne osobe?

– Bio sam i te kako iznenađen kada sam otkrio da sam u tome uspeo. Šta je potrebno da biste razmišljali kao Hitler? Proceniti da ste vi uvek u pravu. Verovati da su za vaše neuspehe krivi drugi, a ne vi. Odrediti žrtveno jagnje da biste se otarasili svake krivice.

 Da li ste ga ponekada sažaljevali?

– Nikad! On nije bio u pravu. Svaki je čovek stvoren od okolnosti i od izbora. Mi nemamo nikakvu moć nad okolnostima, ali imamo nad svojim izborom. NJegov su izbor bili promašaji i greške.

S obzirom da ste izabrali temu iz alternativne istorije, mogu li da vas upitam: Da li zaista verujete da bi istorija bila drugačija da je Adolf Hitler primljen na Akademiju likovnih umetnosti u Beču?

– Naravno! Hitler sebe ne bi izgradio na mržnji i na ozlojeđenosti. Radio bi, i trudio bi se do svojih krajnjih granica, ne bi ono što poseduje ostavio neotkriveno. Usmerio bi se na svoju želju da kao majstor vlada svojom umetnošću, a ne našim životima. Ali istina je ta da on nije mogao da uspe i položi taj ispit jer nije zadovoljavao uslove, a nije činio ništa na sopstvenom usavršavanju i poboljšanju.

Ali mogao je biti uspešni slikar, i u isto vreme nacističko čudovište, antisemita i, konačno, pokretač Drugog svetskog rata?

– Ja se zabavljam tako što u svom romanu oživotvorujem geopolitičku fikciju. Kakav bi bio 20. vek sa Hitlerom slikarom? Nemačka bi, bez sumnje, doživela vladavinu čvrste desnice, ali bez nužne antisemitske dimenzije koju je priključio Hitler.

Zbog čega mislite da je neuspeh na prijemnom ispitu na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti bio okidač za zlo koje je spavalo u Hitlerovoj ličnosti?

– Ono što je bitno nije to što se desilo, ne sam taj događaj, već njegova interpretacija. Ne položivši taj ispit, Hitler nije sebi rekao: „Slab sam, u crtežu, treba da još više poradim na perspektivi i na mojim likovima.“ Ne, on je sebi rekao: „Ja sam genije, i niko toga nije svestan!“ Zlo je već nepopravljivo, nema povratka, prekasno je: paranoičnim objašnjenjem upravlja narcisizam, izbegavajući da se preispita.

A da je…? da je Adolf H, zamišljeni Hitlerov dvojnik, bio takođe čudovište? Da li mislite da se u vašoj alegoriji krije obmana? Da je svet uvek podeljen na dobro i zlo? Šta se može učiniti ako zlo prevlada?

– Ne, Hitlerov virtuelni dvojnik koga ja zamišljam jeste jedan način da se onaj pravi preispita, i da se situira u pravi sadržaj. Tako, svaki put, virtuelno kontrastom osvetljava stvarno.

U ovom romanu vi govorite o svetu dvojstva. Čini se da u jednoj osobi postoji podjednako i dobro i zlo. Od čega zavisi izabrani put?

– Da, ne postoji dobro i zlo po sebi, po prirodi. S druge strane, postoje dobra dela i zla dela. Svako je sposoban i za jedno i za drugo. Ono što odaje našu sklonost ka nečemu od ta dva jeste učestalost jednog ili drugog. Put zavisi od naših izbora: da li iz njih proizlaze sporazumi, bratstvo, humanost? Ili, pak, da li oni stvaraju zatvorene zajednice, mržnju, i neprijatelje?

Govorite očigledno o svakome od nas. Svako je dvojna ličnost. Ali bio vam je ipak potreban i Frojd da biste objasnili ta tamna mesta u nama. Da li se, onda, vaš roman nazvati psihoanalitičkim?

– Volim psihoanalizu i rasvetljavanja koja ona predlaže. Nisam odoleo da ovde virtuelno ne stvorim priliku za susret Sigmunda Frojda i Hitlera: u istom trenutku obojica su živela u istom gradu. A Frojd predstavlja sve što stvarni Hitler mrzi. Osim toga, Frojda će nacisti oterati oz Beča.

Adolf H, drugo lice Hitlera, potpuno je drugačiji čovek; on je uspeo kao slikar, pronašao je sreću i u ljubavi. Da li je ljubav ono u šta verujete? Može li ona da spreči osobu koja želi da svetu nanese zlo?

– LJubav je ono što se otvara prema drugosti. U ljubavi, drugi se ceni jednako ako ne i više od sebe samog. Ja verujem da je pravi Hitler bio sposoban za strast, što znači za iluziju, ali nikad nije bio sposoban za ljubav. Ni u svom ljubavnom životu, niti u prijateljstvu, niti u okviru svoje političke misli.

Objasnili ste: „Ukazivanjem na to da je Hitler mogao da postane jedan drugi koji nije bio, hteo sam da svakom čitaocu pokažem da i on sam može postati Hitler“. To znači da u svakom od nas spava Hitler? Ili, bolje, čudovište?

– Da, definitivno. Čudovište nije izvan nas već je u nama, kao jedno od nas mogućih. I od nas zavisi da li će ono izaći ili će ostati u kavezu. Uvek sam bio šokiran pokušajima koji su Hitlera predstavljali kao jedno čudovište koje nema nikakve veze sa nama, jedno demonsko biće, dijabolično biće, od sasvim druge prirode. To je najbolji način da se ne vide svi Hitleri koji mogu da to postanu, uključujući i nas same…

Istorija je ta koja stvara, i stvorila je svoja čudovišta. Mada su, možda, čudovišta ta koja su stvorila Istoriju? Da li je Istorija odraz sadašnjosti? Ili je slučaj obrnut, sadašnjost je ta koja se ogleda u ogledalu Istorije?

– Vi me vraćate velikom pitanju: da li je istorija ta koja stvara čoveka ili je čovek taj koji stvara istoriju? Ja mislim da postoji jedna konstantna interakcija, jedna pothranjivana dijalektika. Situacija ponižene Nemačke u finansijskoj krizi stvara uslove da dopusti jednoj individui kao što je Hitler, demagogu jednostavnih ideja, da izroni na površinu. A potom da antisemitizam, kao neodvojivi deo Hitlerove ličnosti, dobije priliku da posle njegovog zauzimanja vlasti, uđe u politiku Nemačke.

Gde sve onda treba tražiti poreklo zla?

– U egoizmu. U poniženju. U bezumlju, u gluposti. U nasilju koje poziva na nasilje.

Vi ste i dramski pisac. Vaše se drame igraju u svim svetskim pozorištima. Kako, u jednom trenutku, odlučujete šta ćete pisati? Roman ili dramu?

– Ja sam poslušan. Ja osluškujem. Ako mi istorija i ličnosti predlože neki zaplet, preokret, krizu, pišem pozorišnu dramu. Ako mi predlože i predoče jedan životni put, onda pišem roman.

Koje su istorijske teme ili ličnosti koje vas još interesuju?

– Imao ih mnogo. U ovom trenutku pišem obimni romaneskni ciklus iz kojeg su tri prva toma već objavljena, i koji se zove Raskrsnica vremena. On pripoveda o velikim vrteškama iz kojih se izrodila ljudska istorija do današnjih dana. To je moj životni projekat koji konačno ostvarujem.

Da li je, znači, lakše pisati o prošlosti? Ili o sadašnjosti?

– Nikada nije lako pisati. Dobro pisati. I pametno.

Danas smo svedoci uspona desnice i fašističkih ideja. Šta vas uznemirava u takvom svetu?

– Užasavam se ljudi koji predlažu jednostavna rešenja za probleme koji su složeni. Ti demagozi su lažovi. Bojim se da društveni i digitalni mediji ne postanu njihov bezumni eho. Bojim se.

Kako generalno vidite današnji svet? Za neko vaše buduće prozno delo? Dramu? Šta u njemu prvo uočavate?

– Ja sam tragični optimista. Mislim da čovečanstvo napreduje ne vođeno željom dobra već najgorim od najgoreg.