„Eritrocit“ – kiseonik filmskoj umetnosti

Film „Teško je biti fin“ reditelja i scenariste Srđana Vuletića, koji je prikazan sinoć u Domu sindikata, u okviru takmičarskog programa Evropa van Evrope, predstaviljen je juče na Festovoj konferenciji za novinare. Taksista u Sarajevu danas, koji pokušava da prevaziđe svoju prošlost sitnog kriminalca i postane „fin“, priča je za koju mnogi veruju da je istinita, ali pošto to niko nije dokazao, ona bi se mogla nazvati jednom od „urbanih legendi“ ovoga grada, rekao je reditelj. Ljudi teško žive u regionu, dodao je on, zato su hteli da prikažu jednog čoveka koji će uspeti, koji se neće na kraju obesiti i biti očajan. Taj defetizam poguban je, kakva je poruka filma u kome čovek pokušava da bude dobar i ne uspe. Glavni junak stoga je neka vrsta Klinta Istvuda iz Sarajeva. Ljudi na tom prostoru, dodao je još Vuletić, rađaju se sa ugrađenim čipom ironije i cinizma, otud se nostalgija kod glavnog junaka otvara pre strancima, japanskim turistima i to kada obilaze nekadašnju granatama razrovanu olimpijsku bob-stazu na Trebeviću, jedan nadnaravan i krajnje inspirativan prizor za scenografa Gorana Joksimovića. Ovim filmom, istakao je Vuletić, potvrđuje se stav da čovek može da menja svet jedino ako promeni sebe i da dobre namere nisu dovoljne, već da se računaju samo gotova dobra dela. Saša Petrović tumač je glavne uloge, za koju je na Sarajevskom filmskom festivalu dobio nagradu, pred renomiranim žirijem, pored mnoštva dobrih glumaca iz regiona, a iz ruku Džeremija Ajronsa. Jedan od koproducenta ovog filma je i Srbija i veliki deo tima je odavde, kao i sa drugih prostora bivše Jugoslavije.

Današnji program

SAVA CENTAR: „Na ivici raja/The Edge of Heaven“ (Nem/Turs, 2007, 122 minuta) Fatiha Akina (12.00); „Ronilačko zvono i leptir/Le Scaphandre et le papillon“ (Fra/SAD, 2007, 112 minuta) Džulijana Šnabela (14.30); „Svedoci/Les Temoins“ (Fea, 2007, 112 minuta) Andrea Tešinea (17.00); „Ovo je slobodan svet/It’s a Free World“ (VB/Ita/Nem/Špa, 2007, 96 minuta) Kena Louča (19.30); „Park Paranoja/Parnoid Park“ (Fra/SAD, 2007, 85 minuta) Gasa van Santa (22.00).

DOM SINDIKATA: „Kremen/Kremenj“ (Rus, 2007, 82 minuta) Alekseja Mizigirjova (12.30); „Nikad na moru/Immer nie am Meer“ (Austr, 2007, 88 minuta) Antonina Svobode (15.00); „Kargo 200/Gruz 200“ (Rus, 2007, 120 minuta) Alekseja Balabanova (17.30); „Putovanje sa domaćim životinjama/Putešestvie s domašnimi životnjimi“ (Rus, 2007, 97 minuta) Vere Storževe (20.00); „Dah/Soom“ (J. Koreja, 2007, 84 minuta) Kim Ki-duka (22.30).

DVORANA KCB: „Teško je biti fin“ (VB/Slovenija/Srb/Nem/BIH, 2007, 102 minuta) Srđana Vuletića (13.00); „Tajni zrak/Milyang“ (J. Koreja, 2007, 142 minuta) Li Čang-donga (15.30); „Hevi metal selo/Full Metal Village“ (Nem, 2007, 90 minuta) Sung Hjung Čo (18.00); „Ostrvo/Ostorv“ (Rus, 2006, 112 minuta) Pavela Lingina (20.30); „Ti što živiš/Du levande“ (Šved/Nem/Fra/Dans/Norv, 2007, 95 minuta) Roja Andersona (23.00).

MUZEJ JUGOSLOVENSKE KINOTEKE: „Boja nara“ (SSSR, 1970) Sergeja Paradžanova (15.00); „Mlaost genija“ (SSSR, 1983) Eljdara Išmuhamedova (17.00); „Pastorala“ (SSSR, 1975) Otara Joselijanija (20.00).

Novinarima su se juče predsatvili i članovi žirija za izbor najboljeg filma iz programa Evropa van Evrope, Kim Dong Ho, direktor festivala u Pusanu u Južnoj Koreji, Hrvoje Hribar, reditelj iz Hrvatske i Dubravka Lakić, kritičarka Politike. Dubravka Lakić rekla je da je izbor filmova u ovom programu dobar i da su prilično ujednačeni i u umetničkom i u značenjskom pogledu. Svoju ulogu članovi ovog žirija, istakla je ona, posmatraju kao misionarsku, jer na ovaj način produkcijski mali, pa sa stanovišta kinematografije poput holivudske i beznačajni filmovi, ne mogu da nađu put do gledalaca, do festivala, a preko nagrade na festivalima, makar do malih ekrana, ako ne do bioskopa. Kim Dong Ho rekao je da je iznenađen kvalitetom filmova u programu Evropa van Evrope, istakavši posebno azijska ostvarenja. Hribar je za sebe primetio da je on subverzivni faktor u ovom žiriju koji voli da razmišlja o filmovima, ali mu je neobično da ih procenjuje. Nagrada je skulptura, autorska replika Nikole Pešića pod nazivom „Eritrocit“. Baš kao što je ova krvna ćelija važna za kiseonik, obnavljanje energije i znači život, tako će i nagrada sa njenim imenom pripasti onom autoru koji daje životnu energiju i kiseonik filmskoj umetnosti, objašnjenje je značenja nagrade. Dobitnik „Eritrocita“ biće saopšten u nedelju na završnoj Festovoj konferenciji za novinare.
O programu savremenog ruskog filma Iskreno iz Rusije, ali i savremenoj ruskoj kinematografiji, govorio je juče gost Festa, filmski kritičar Sergej Lavrentijev. U programu Iskreno iz Rusije, rekao je on, prikazano je sve najbolje iz ruske kinematografije iz protekle godine. Upravo o tim filmovima bilo je najviše reči i u Rusiji i van nje, oni su učestvovali i bili nagrađeni na najvećim festivalima. Stanje u ruskoj kinematografiji danas slično je onom u Sovjetskoj, sredinom sedamdesetih, ocenio je Lavrentijev. Nakon kolapsa u produkciji i distribuciji devedesetih, stanje se sada popravlja i razvoj je takođe kao u sedamdesetim, pa je prošle godine snimljeno sto filmova. Međutim, 95 od njih mogu da budu zaboravljani čim ih odgledate. Gradi se mnogo multipleksa, svakih mesec dva, a po jedan ruski film izlazi svake nedelje. Neki od njih po prihodima, poput drugog dela „Ironije sudbine“, sa 49 miliona dolara, već su ispred holivudskih. Filmska industrija se, dakle, povratila, ali ako to ostavimo po strani, a pozabavimo se filmom kao umetnošću, onda je to druga priča i to je onih nekoliko filmova prikazanih i na Festu. Svi filmovi u Rusiji finansiraju se, inače, delom iz državnog budžeta – od 400-500.000 do milion dolara, neki se čak započnu zahvaljujući državnim parama, ali se ne završe. Razgovara se o tome da se taj princip menja i da država od sada finansira samo određene, pre svega umetničke, nekomercijalne projekte, koje će procenjivati određena komisija. To, naravno, znači i mogućnost da se vrate neke stvari iz sovjetske ere, poput cenzure, ali, rekao je Lavrentijev, za mnogo šta iz tog doba misili su da se u Rusiji više neće ponoviti, ali se to ipak događa.