Eros i drugi demoni

U skladu sa svim preispitivanjima kulturnih vrednosti, nasleđa, folklora, pa i potankosti unutrašnjeg života čoveka – decenije koje su u međuvremenu protekle, donele su sasvim savremen duh, uvide, moderna neposredna iskustva, inoviran pogled uostalom na eros i druge demone srca uopšte, kao i na promene koje u tom smislu podrazumeva životno putovanje od instinktivne, žestoke mladosti, pa do zrelog doba. Izazov da se jedna naoko starinska pripovest o tome kako se intenzivno živelo i volelo u Vranju krajem XIX veka, nakon oslobođenja od Turaka, prevede u stvarnost novog milenijuma – bio je zahtev kome je zbilja komplikovano udovoljiti. Ne narušiti sećanje na originalno doba iz kojeg događaj potiče, a protumačiti ga iskustvom, okom i sluhom današnjeg čoveka i umetnika, e to je podvig za koji treba imati znanja, strastvenost, stvaralačku snagu. Živa sećanja na još nedavno, umetnički više nego upečatljivo gostovanje Opere Sankt Peterburga u Beogradu, takođe su podigla nivo očekivanja od ove ‘domaće’ premijere. Opera danas svakako nije ona ista od pre 60 ili 90 godina, i pravi ključ za godinu 2019. je bez sumnje valjalo pronaći.

Aktuelna postavka reditelja Juga Radivojevića, uz ambiciozno dirigentsko prisustvo Ane Zorane Brajović, otvorilo je sve navedene dileme i još potcrtalo složenost Konjovićeve partiture. Muzika je ovde bez sumnje krupan zalogaj. Kako joj podariti lakoću i protok, te učiniti da njena kompleksnost služi kao podsticaj radnji, a da ne skreće pažnju prvenstveno na sebe? Možda je sam premijerni trenutak još uvek neka vrsta preispitivanja odnosa zvukova koji dopiru iz orkestra i pevačkih solista na sceni. Povremeno je moćnost instrumentalnog udela nadjačavala delikatnost glasova protagonista. No, ovo su detalji koji bi tokom narednih izvođenja svakako mogli biti dovedeni u adekvatniju ravnotežu. Važno je da se sa obe strane pristupilo izvođački sa punom voljom, minuciozno prostudirano, pa je od tolikog obilja serioznog poniranja u muzički zadatak pažnja slušaoca mogla biti sasvim zadovoljena, premda sve vreme sa zahtevom visoke koncentracije u auditorijumu.

Izbor umetnika za premijeru opere „Koštana“ bio je izuzetan. Mlada Mina Gligorić donela je ovaj čudesni lik sa toliko predanosti, lepim glasom i izvajanim raspoloženjima. Nenad Jakovljević kao Hadži Toma plenio je krasnom pouzdanošću izražavanja i izgradio fascinantan karakter na sceni. Nataša Jović Trivić u ulozi Kate prikazala je finu psihološku reljefnost i svoje plemenito umeće glasa. Aleksandra Angelov kao Salče bljesnula je na pozornici takođe u mnoštvu pojedinosti. Dejan Maksimović kao Stojan delovao je bujnom energijom sve vreme u pravom tumačenju svog lika. Svi komplimenti Olgi Olćan kao Koštaninom Alter egu – unela je mnogo života i otmene senzualnosti u ovu „Koštanu“. Biljana Jovanović kao Stana, Milan Obradović kao Grkljan i Nataša Rašić kao Vaska važan su oslonac predstave, a Darko Đorđević kao Arsa bio je u njoj i izuzetno umetnički upečatljiv. Posebnim duhom operu „Koštana“ obasjao je Miodrag D. Jovanović kao Mitke – njegovo glasovno iskustvo i dramski format od određenog trenutka nosili su predstavu i prozborili na onaj starinski autentičan način o strasti i životnoj neminovnosti. Raskošni kostimi Katarine Grčić Nikolić, moderna rešenja scene Miraša Vuksanovića i koreografija Vladimira Logunova, dodavali su živopisnost i podsticali efikasnost u promenama na pozornici. Pojava suđenog mladoženje Asana u belom, Dimitrija Ilića, bila je zanimljivo rediteljsko rešenje i unosilo sablasni momenat u prikaz previranja u Koštaninoj duši.

Reč je o ambicioznoj Konjovićevoj „Koštani“, koja će kroz svoje podele imati veoma ozbiljnu priliku da izraste u važan repertoarski poduhvat opere Narodnog pozorišta.