Euforične devojke na italijanskoj ekskurziji (1): Kritičar Danasa o filmu sa Zendejom u glavnoj ulozi

Filmova koji ove nedelje, zbog Sidni Svini i Zendeje u glavnim ulogama, zaslužuju združenu pažnju moglo je biti i više, u kojem slučaju bi naslovu bio dodat „…i momak“.

Naime, u srpskim bioskopima do pre par dana je prikazivan i film Sofije Kopole („italijanska ekskurzija“ bi ostala kao poveznica) „Prisila“ u kojem Elvisa Prislija tumači australijski glumac Džejkob Elordi.

Može se, dakle, zaključiti da je pre pet godina Sem Levinson za potrebe serije „Euforija“ pronašao četiri mlade scenske pojave (transrodna osoba Hanter Šejfer kompletira kvartet) sposobne za velike zadatke.

Subjektivni je utisak, naravno, ali Zendeja, kao od pomenutih najveća zvezda i „obaračica interneta“, ima i najmanji koeficijent raznovrsne dramske upotrebljivosti.

No, Luka Gvadanjino je upravo njene površinske nedostatke („zatvoreno“ lice koje stvara emocionalnu distanciranost) u filmu „Rivali“ („Challengers“) pretvorio u oružje, usput je postavivši u centar ose oko koje se vrte Džoš O’Konor i Majk Fajst, najbolji glumci koje možemo imati u našim ograničenim dvadesetprvovekovnim vremenima.

Nisu je „proždrali“, dok nas dotični glagol tera da se podsetimo prethodnog – i najboljeg – Gvadanjinovog filma, kanibalskog horora „Kosti i sve“ („Bones and All“) kojim je autorski reditelj započeo svoju trenutnu žanrovsku fazu (rimejk „Suspirije“ je bolje ne pominjati).

„Rivali“ su, pak, ljubavni film, ili barem toliko ljubavni koliko je „Kosti i sve“ horor, budući da Gvadanjino žanrove koristi da bi još usmerenije primenio omiljene mu zagonetne replike i vizuelne metafore.

U „Rivalima“, na malom „čelendžer“ turniru (otud i izvorni naslov filma) neposredno pred US Open u finalu se sukobljavaju Art Donaldson (Fajst) i Patrik Cvajg (O’Konor), tridesetjednogodišnji vršnjaci na zalasku karijera.

Art je dosegao teniski vrh, posledično tome i pošteno namučio svoje telo povredama i operacijama, i sada se nalazi pred poslednjim jurišom na poneki grend slem, čemu je prva stanica opskurni čelendžer zgodan za sticanje kondicije i samopouzdanja.

Kako to u svetu žanrovskog filma biva, poslednje što je očekivao je da će u finalu sa druge strane mreže stajati Patrik, njegov nekadašnji cimer i najbolji/jedini prijatelj sa kojim je u juniorskim danima činio medijski promovisan tandem „vatra i led“.

Patrik je, pak, momak zdravog tela i perverznog duha koji nema novca za hotel i pred prvi meč na turniru spava u automobilu (kasnije će se snaći, „uvalivši“ se „tinder devojci“ na stan i hranu).

Između njih dvojice, osim mreže, nalazi se i Taši (Zendeja), Artova žena, trener i poslovni menadžer, koju možemo prepoznati i kao jednu od najvećih „zavađačica jarana“ u novijoj istoriji filma.

Gvadanjino nakon početnog, vizuelnog predstavljanja glavnih junaka otvara „flešbek“ strukturu fabule, te se vraćamo trinaest godina unazad, do juniorskog US Opena na kojem su postali ljubavni trougao.

Karakterizacija je u isto vreme precizna i zagonetna.

Patrik, talentovaniji i na svaki način napredniji od Arta, „štefancvajgovskim“ veltšmercom izgovara da statistički zanemariv broj najboljih juniora (a on je taj) kasnije postaju vrhunski profesionalni teniseri.

Njegov fatalizam bio bi bolan, samo kada ne bi bio i đavolski zavodljiv, dok Art, naoko nesiguran i povučen, zapravo trči maraton.

Na „brend žurci“ se upoznaju sa Taši, u tom momentu većom senzacijom od njih dvojice zajedno (jer, „mejl gejz“ u službi marketinga), teniskom mašinom u potrazi za savršenom razmenom udaraca (naravno, ona, kada to izgovori, uopšte ne misli na rekete i loptice).

„Koji je od vas dvojice Vatra a koji Led?“, pita ih, postavljajući ključnu tačku filma.

Zaista, da li se vatra krije u hladnom prodiranju do vrha, ili u izopačenom uživanju na dnu?

Mlađarija se seli u hotelsku sobu gde Patrik provocira – iako je Amerikanac, evropski usputno – lascivne teme razgovora, a Taši pokreće predigru seksa u troje.

Sve figure za šahovsku partiju koju ćemo gledati u narednih devedeset minuta su postavljene, pa tako Art i Patrik, inicijalno se snebivajući, jedan drugom ukazuju iznenađujuće posvećenu telesnu pažnju, da bi Taši okončala veče prelaska granica rekavši da će pobednik njihovog sutražnjeg meča dobiti njen broj telefona.

Homoseksualni ugao će ostati podtekstualan, sa Gvadanjinom koji desetak filmskih minuta kasnije uživa dajući junacima scensku radnju u vidu pohotnog ždranja nekakvog falusoidnog peciva, nerealno im približavajući lica u krupnom planu.

Smeškao sam se, naravno, prepoznajući da će ne preterano zahtevna detekcija biti ključ čitanja filma.

U Tašinom liku se, u tom pravcu gledalačkog rada, kriju i teme rodne predodređenosti.

Ona se, nakon loma kolena, odlučuje za manje uzbudljivog i talentovanog ali zato maratonskog takmičara Arta kao životni izbor, posredno ostvarujući svoju iščezlu sportsku karijeru.

Taši kao pojedinačni slučaj ili žena kao biće kojem je račun uvek ispred nagona?

Prilično drsko, kao što je drzak i tretman porodičnih zaduženja.

U prikazu Tašinog odnosa sa ćerkom, gotovo gošćom u životu, može se primetiti usmeravanje publike ka osudi zaposlene majke.

Međutim, šta sa svojom potomkinjom radi Art?

Apsolutno ništa, i zanimljivo je primetiti da će gledalac pre ukoriti roditelja koji ima površan odnos sa detetom, nego roditelja koji ga uopšte nema.

Očigledno, svakakve ribe Gvadanjino peca pa pušta nazad u potok, rizikujući da dovede priču do nesuvislog kraja.

Čini se da tačno zna šta radi, jer kada se na tribinama finala nalazi tek par desetina strukovnih i slučajnih posmatrača, kada trojac junaka bitku bije sa samima sobom i jedni kroz druge, može li, ili sme li uopšte biti jasnog razrešenja?

Katkad se i svesno nepreciznim hicem pogađa meta.