Euforične devojke na italijanskoj ekskurziji (2)

Zendeja je, kao jedna od producentkinja filma „Rivali“ Luke Gvadanjina, pozvala Italiju u goste i kroz eksploataciju žanra zarad autorovih stilsko-idejnih potreba uzela učešće u maksimumu drskosti koji možemo očekivati u ovim našim, kilavim vremenima.

Njena koleginica iz serije „Euforija“ Sidni Svini je, pak, kao producentkinja horora „Bezgrešna“, lociranog u Italiju i snimljenog „na lokaciji“, uskočila direktno u žanrovsku eksploataciju neukaljanu kompleksnim idejnim aspiracijama.

Valja reći da je, za razliku od „Rivala“ gde je Zendeja okružena dvojicom glumaca najvišeg kvalitativnog ranga, a pod vođstvom jednog od najcenjenijih reditelja današnjice (objektivno, precenjenog, ali šta danas nije precenjeno?), Svini u „Bezgrešnoj“ apsolutni vođa poduhvata, od začetka do rezultata.

Naime, nakon moći koju je dobila putem serije „Euforija“ i još ponečega, Svini (r. 1997) je osnovala produkcijsku firmu, prvo učestvovala u finansijski ekstremno uspešnoj ljubavnoj komediji „Samo ne ti“ („Anyone But You“) – zvanični budžet je bio 25 miliona dolara, a zarada 220 miliona – da bi za prvi kompletno svoj proizvod odabrala scenario koji je na početku karijere pročitala i upamtila.

Pretvorila ga je u svoje vlasništvo, od scenariste tražila da načini nekoliko suštinskih izmena (ili angažovala „goustrajtere“ za taj posao), odabrala reditelja od poverenja (čitaj: nekoga ko joj neće stvarati neočekivane probleme od „ovo će biti kako ja kažem ili odlazim“ vrste).

Opija li ta moć? Svakako, što se da prepoznati i u „Bezgrešnoj“, dok je i nesumnjivo korisno novim snagama dati priliku da se izveru na vrh ili razbiju u paramparčad na dnu provalije.

Uvodna, „prednaslovna“ scena otkriva haos žanrovskih postulata sa kojima ćemo u narednih osamdesetak minuta morati da se suočimo.

Mlada Italijanka, časna sestra, u zlo doba noći i pod uticajem iskonskog straha pokušava da pobegne iz manastira, negde u mraku sporednih puteva kojima niko ne prolazi ako baš ne mora ili ne želi. Biva uhvaćena na kapiji od strane nekoliko zakukuljenih bića sa crvenim pokrovima preko lica.

Sledi fizičko (lomljenje kolena), pa psihičko nasilje (živo sahranjivanje), koje dovršava eksploatatorsku i nestidljivo sadističku sekvencu. Od prve sekunde smo definitivno stupili u svet italijanskog horora sedamdesetih i ranih osamdesetih, u „košmar ispred racija“ univerzum Darija Arđenta ili Luča Fulčija koji nekima od nas izaziva tople žmarce žanrovskog užitka.

Zatim kreće segment fabule usmeren ka delatnostima glavne junakinje, američke sestre Sesilije (Svini) koja stiže u Rim, usputnu stanicu do svog novog doma, tj. već nam po užasu znanog samostana. Susrećemo se sa sledećim kompletom haosa, putem italijanskih carinika koji puše u kancelariji i, koristeći Sesilijinu jezičku onemogućenost, ispaljuju lascivne i prema religioznosti uvredljive replike.

„Koja šteta. Vidi kakva je“, kaže carinik svom kolegi, a mi smo prvo sigurni da se, zbog pušenja na radnom mestu, radnja ne odvija nakon devedesetih. Sa druge strane, pitamo se da li su ovi preterano bezobrazni službenici nekakvi prema religiji posebno ostrašćeni članovi KP Italije.

Sesilija zatim izlazi na ulice Rima po kojima prolaze savremeni automobili, te zaključujemo da je scena sa carinicima verovatno bila namenjena pothranjivanju straha američkog gledaoca od strašne Evrope, nerazumljive i kinjenju sklone.

U samostanu – za koji saznajemo da primarno služi palijativnoj nezi umirućih časnih sestara (motiv mesta kao portala) – Sesilija dolazi u kontakt sa nekoliko za scenario hranljivih modela ljudskih bića: sredovečnim, privlačnim sveštenikom (potencijal za grešne misli), mladom Italijankom, neverujućom osobom (mada, cinično kaže, „ovaj svet je toliko grozan da neki muškarac mora biti odgovoran za to“) koja je u religijski red pobegla od sekularnog “linča, silovanja i nasilja“, te opatičkom „desetarkom“, surovom i neprijateljski nastrojenom prema strankinji (da li, zapravo, iz altruističkih pobuda želi da je otera odatle?). Nabacuje se dalje… S

esilija je sa dvanaest godina propala kroz led i bila klinički mrtva sedam minuta (božija odabranica… za nešto?); u kapeli manastira čuva se najneverovatnija relikvija u vidu eksera kojim je Isus pribijen za krst; znane nam zakukuljene pojave iz „foršpice“ tumaraju naokolo izazivajući jezu…

Teče ceo taj prvi čin na predivan način. Reditelj ne propušta da estetski iskoristi odabranu scenografiju, a ni ritmičko umeće mu nije strano, direktorka fotografije Eliša Kristijan (više nego zaslužuje imenovanje; pre par godina manje očigledno sjajan posao obavila je i u hororu „Noćna kuća“) stvara možda i previše lepe kadrove „kjaroskura“ sa Svini koja se sa svećom u ruci šunja kroz tihe, preteće prostorije.

Stižemo do bezgrešnog začeća iz naslova, od kog trenutka filma postaje rascepljen, u isto vreme pokušavajući da uspostavi dijalog na temu stranputica združenog rada religije i nauke (gde srpski gledalac može da pođe i u pravcu pitanja kog đavola traži veronauka u školi) i ostajući na trenutno sveprisutnoj (borba oko „abortus zakona“ u SAD) i pre svega emotivnoj noti promocije telesne autonomije.

Odabrana je, na koncu, emocija, sa Svini koja je izuzetno obavila samoj sebi poveren posao, posebno u završnoj sekvenci, toliko sumanutoj da gotovo da „prelazi rampu“ i kod gledaoca izaziva strah pre za glumičine nerve i glasne žice nego za sudbinu dramske junakinje.

Umesto pokušaja pronalaženja odgovora na barem neka od inflatorno nagomilanih pitanja, odabrana je Poruka, sa „Rozmarinom bebom“ propuštenom kroz iskrivljeno ili, ako hoćete, izoštreno ogledalo 21. veka.

Kako god, Sidni Svini bi trebalo da nastavi sa stvaralačkim radom i odgovornošću koju na taj način preuzima.

A to čini i bez mojih saveta, budući da se upravo bavi odabirom reditelja za rimejk „Barbarele“, filma koji je i u originalu, uz malo mentalne muke, mogao da se tumači kroz feminističku prizmu, a sada, uz još manje muke, preti da bude tek prateći vokal u glavnoj i već zamornoj muzičkoj temi današnjice. Bez obzira na strepnje, samo napred.