Eureka (5)

„Sa kojim ciljem, zaboga?“ – čudi se Vasilij Petrov.

– Sa ciljem da se, pri toj brzini, energije počnu pretvarati u večnu materiju, u vašeg boga koga jedino priznajete.

„Suviše banalan nastanak života“ – posprdnu mu se Bukrider.

– Čekajte, ne žurite, još ništa nije nastalo. Energije su se počele pretvarati ne samo u materiju, nego i u antimateriju, koja se opirala rađanju života. U stravičnom pokolju materije i antimaterije, koji je potrajao samo tren jedan, Vrhovna energija, Vrhovna sila, Vrhovni um… evo, ponovo neću da kažem Bog, umešao se u bitku i podržao materiju. Verujem da je sve danas postojeće u vasioni stvoreno u toj, prvoj, sekundi posle velikog praska… Zamišljam da su, u toj sekundi, nastale grudvice zvezda u galaksijama, grudvica Sunca, grudvice Zemlje i svih planeta. Upravljajući oslobođenim energijama, pa i silom gravitacije, Vrhovni um je nadgledao lepljenje čestica stvorene materije oko tih grudvica, koje su se uvećavale. Neka je ta „evolucija“ potrajala i nekoliko milijardi naših godina, ona nije evolucija Čarlsa Darvina, nego Vrhovnog uma, pokretača velikog praska – izdadoše ga glasne žice, pa poče da kašlje.

– Proces stvaranja još traje – priđe jezeru i zapljusnu se vodom po licu i vratu. – Kad neke zvezde postanu suvišne ili opasne zbog nečega, progutaju ih „crne rupe“ Vrhovnog uma i njegovih vrhovnih zakona. Isto se dešava i sa svim živim stvorenjima, u koje je, sve odreda, Vrhovni um ugradio instinkte, nagone ili inteligenciju. Najveću pamet podario je čoveku, ovom ovde, na ovoj Zemlji, i ljudima, u drugim galaksijama. Um čovečiji, dobijen od Vrhovnog uma, može sve, osim jednoga: da zameni Vrhovni um. A baš to je, čini mi se, pokušao narod Beredi, pre dve ili tri milijarde godina, i bio surovo kažnjen. Probajući da, na Zemlji, izazove pradavni veliki prasak, izazvao je svoju „crnu rupu“ koja ga je progutala. Od tada, kao energija bez mase, negde u vaseljeni, okajava svoju drskost i greh – uzdahnu utučeno. – Mi, današnji, potomci smo tog naroda i, plašim se, potomci koje će, zbog istog greha, snaći ista sudbina. Pečurka nad Hirošimom probila je zvučni zid dopuštenog. Sabijena masa eksplodirala je u podivljale energije smrti, rugajući se velikom prasku Vrhovnog uma, koji nije bio prasak materije u energije i smrt, nego prasak energija u materiju i život – odjednom se ukoči i preblede zbog nečega.

– Hristos je, možda, bio očajnički napor Boga da ljude, naknadno, učini onakvim kakve ih je, stvorivši čoveka, bio zamislio i darovao im bio slobodu da, sami sebe, učine takvim. I šta se desilo? Hrista su ljudi prokleli i ubili, da bi ga, tek kad je ustao iz mrtvih, prihvatili i zavoleli. Ni tada, ne svi i ne iz ljubavi prema Božijem sinu i rešenosti da se poprave, nego zbog straha od kazne koja će ih stići kad umru… I neka nas stigne kazna, neka nas stigne! – zagradi usta dlanovima i prodera se u nebo i kišu. Nastavlja se