Euripid Laskaridis, grčki reditelj i izvođač, predstavlja komad „Relikvija“ u Bitef teatru na 19. BFI

To je njegovo prvo gostovanje u Srbiji, Beogradu i na BFI na kome će predstaviti delom u kome je reditelj, koreograf, scenograf i izvođač, a koje je već osam godina deo Osmozisovog redovnog repertoara i programa gostovanja.

– Ovo je trideseti festival na kome učestvujemo sa “Relikvijom” u proteklih osam godina. Ona je otvorila put našim kasnijim većim produkcijama “Titanima” i “Elenitu”. Sa njima čini trilogiju čiji zajednički umetnički ‘model’ i bazu čine pokret, video-prezentacija, svetlo i transformacija. Ovaj solo nastao kao neka vrsta kreacije iz lokalnog domaćeg univerzuma u vreme vrhunca ekonomske krize u Grčkoj, što znači bez ikakvih sredstava. Za scenografiju iskoristio sam sve što je bilo u podrumu, kuhinjsku rasvetu kupio sa u najbližoj prodavnici. Moglo bi se reći da je to bilo “ručno pravljenje“ komada koji je, tek kad je postao popularan, dobio političku dimenziju umetničkog odgovora na krizu mada mi to nije bilo baš na umu dok sam ga stvarao. U svakom slučaju, jasno da je ovaj solo višeslojno deo. Ima specifičan rečnik i samo zato što u njemu nema izgovorene reči pripada svetu igre – objasnio je Euripid Laskardis na konferenciji za novinare u sedištu Nacionalne fondacije za igru.

Prema njegovim rečima, naziv predstave, koji ima višestruko značenje, nastao je iz želje da “jednom rečju poveže prošlost i budućnost”, a odredio ga je zapravo kostim za koji je zaslužan jedan od najtalentovanijih grčkih kostimografa Angel Mentis, koji je “obukao” Olimpijske igre u Atini, sarađuje u projektima Dimitrija Papajoanua, radi za Grčku nacionalnu operu…

– Dolazim iz pozorišnog sveta. Studirao sam glumu u Atini u Umetničkom teatru Karolos Koun, a režiju u NJujorku na Bruklinskom koledžu, kao stipendista Onazis fondacije. Iako sam izašao iz najbolje grčke dramske škole, pronašao sam sebe u svetu igre u NJujorku, gde sam imao priliku da gledam značajne produkcije velikih koreografa poput Vilijama Forsajta, Pine Bauš, kao i radove umetnika koji ne pripadaju ni pozorištu ni igri kao Robert Vilson i Lori Anderson, što me je najviše impresioniralo. U Grčku sam se vratio 2003, gde sam radio kao igrač u trupi Dimitrija Papajoanua, što je za mene bilo izuzetno iskustvo. Nisam klasičan igrač – za mene pokret nije samo telo već i duh, glas, svetlo, scenografija… Srećan sam što se moj rad svrstava u savremenu igru – otvorenu umetnost koja nema granica – predstavio se beogradskim novinarima Euripid, koji je 2009. osnovao kompaniju Osmozis.

Njeni prvi komadi bili su namenjeni Atinskom festivalu, Grčkom nacionalnom pozorištu, pozorištu Embros… da bi se pre desetak godina ova trupa uspešno otisnula u svet, pre svega Evropu, a otvorena je za umetničke eksperimente i izvan pozorišne scene, koji uključuju film, video, radionice…

Osmozis istražuje svakodnevni život – male detalje, kolektivnu podsvest, imaginarno i apsurdno sa pogledom čvrsto uperenim u neočekivane promene ljudskog stanja.

U ovoj kompaniji ističu da “koketiraju sa transformacijom, često u smešno i groteskno, u uverenju da je to put koji može da ponudi zapanjujuće uvide u dublje istine”, kao što je u “Relikviji” slučaj “na domaćoj sceni, sa njenim usamljenim smrtnikom izgubljenim u zemaljskom svetu posle kraja razuma”.