Euripid Laskaridis: U krizama koje preživljavamo sa celim svetom ne vidi se pravi problem

Reč je o provokativnom, neobičnom i hrabrom svetski poznatom umetničkom delu u kome je Laskaridis ne samo izvođač, već i reditelj, koreograf i scenograf.

Ono po čemu je beogradsko izvođenje, prema njegovim rečima, bilo “jedinstven slučaj” jeste činjenica da je “Relikvija” prvi put izvedena u nekadašnjem crkvenom prostoru – Bitef teatru.

– Do sada nisam imao takvo iskustvo sa ovom predstavom, mada je moj komadom “Titani” izveden u crkvi svete Brigite u Briselu, gde sam shvatio da taj prostor daje posebnu vrstu atmosfere ili možda čak i određuje komad kad se u njemu postavi – kaže u razgovoru za Danas Euripid Laskaridis.

Zbog čega ste odlučili da ovde gostujete baš sa “Relikvijom” i kakva je njena suštinska umetnička veza sa Vašim novim predstavama “Titanima” i “Erenitom”?

– Zapravo reč je o trilogiji koja je nastala bez neke moje velike namere da je napravim od ova tri komada. Solo “Relikvija” nastao je prvi i on je najbolji za upoznavanje sa publikom i otkrivanje našeg scenskog rečnika u zemljama i gradovima gde do sada nismo bili. Posle tog sola došao je scenski duet “Titani” u kome sam svoj koreografski jezik i cinični univerzum podelio i proširio sa još jednim igračem. Pošto taj komad zahteva veću scenografiju i prostor samim tim podelio sam ga sa mnogo većom publikom, što je za mene bila neka vrsta provere i potvrde mojih ideja. Iza “Titana” došao je “Elenit” – treći deo trilogije. To je veliki spektakl i traži još veće prostore. Ta trilogija definitivno govori o telu, o tome kako ono može da se transformiše, ali tu nije reč samo o transformaciji tela nego i svetla i svega ono što je na sceni. To je velika groteska sa pažljivim pristupom, u čijem je nukleusu ljubav prema ljudima i čovečnosti.

Ako je, kako kažete, naknadna politička konotacija “Relikvije” bila podsmeh i transformacija kao umetnički odgovor na kulminacija ekonomske krize u Grčkoj 2015, šta danas u grčkom društvu pokreće i inspiriše umetnike?

– Ne mogu da govorim u ime svih, ali razumem da smo na nekoj vrsti prekretnice. Za nas koji smo iskusili tu veliku ekonomsku krizu u neku ruku zanimljivo je da posmatramo zapravo još dve krize koje sada preživljavamo sa celim svetom. To su kriza postpandemije i rata koji je stigao i koji se itekako oseća već i na Balkanu. Svakako da postoje veze između kriza, ali ove sada su sasvim drugačije. U ovim krizama u kojima danas živimo i kao Grčka i kao čitav svet ne znamo da ukažemo šta je pravi problem i da se na njega fokusiramo. Grčka kriza bila je veoma specifična, ali se znalo o čemu se radi, pa se onda pojavila i neka vrsta solidarnosti među ljudima. Naprosto, znalo se kao da se borite protiv te krize i šta je to što vas na to pokreće i inspiriše. Onda su došle “maske”, vreme u kojem nije bilo dodira i sva ta pravila pandemije, a sad ne znamo šta će se dogoditi i sa Vladimirom Putinom… Mislim da smo svi ošamućeni i da nam je potrebno malo vremena da bi smo videli u kom pravcu će krenuti naše umetničko istraživanje.

Da li sebe smatrate angažovanim umetnikom, “Relikvija” ima elemente kabarea i vodvilja, što je prvi korak da se o stvarnosti govori kritično na umetnički način?

– Ja ne ulazim u studio sa nekom vrstom političke agende jer bi me to potpuno umetnički sputalo i blokiralo. Politika nikad nije bila moja inspiracija. Ja obožavam izvođačke umetnosti – pozorište, igru, cirkus, komediju del arte, burlesku, vodvilj, kabare… To je svemir koji predstavlja moju inspiraciju. Kad bi trebalo da predstavim sebe rekao bih da stvaram neku vrstu kolaža koji možda ima politički kontekst jer sam političko biće – neko ko ima svoje mišljenje i stav. Ali, to svako nije neka vrsta inspiracije. Moram da priznam da sam kao mlad umetnik mnogo puta ispitivan šta želim da kažem i poručim svojim komadima, šta je to što se iza nečega krije, da dam neke odgovore. Danas smatram da svaki umetnik treba da veruje u ono što radi, jer sama forma ima svoje značenje tako da ne treba ništa objašnjavati već maksimalno koristi svoj zanat, umetnost, maštu, samo raditi u sali i studiju na svojim umetničkim delima. Za mlade umetnike to je jako teško, diskusije ih nikuda ne vode. Potrebno je da se opuste, što više rade i veruju u svoju umetnost.

Koliki je uticaj antičkog grčkog pozorišta na Vaš rad? Pogotovo što nosite ime jednog od trojice najvećih antičkih tragičara koji se smatra ocem ”psihologije likova”, a koji je stvarao na vrhuncu krize atinske demokratije.

– Čudno je to što se ja zovem Euripid, kako se zvao i moj deda, a naša porodica živi u delu Atine Halandri gde je zapravo i Euripid živeo. Moja ulica nosi ime njegove tragedije Heraklidi. Nema tog grčkog umetnika koji je odrastao gledajući na Akropolj, a da taj antički svet i grčka mitologija na njega nisu ostavili uticaj jer su prosto na izvoru koji im omogućava da nađu vezu sa onim što ih okružuje. Izuzetno sam srećan što sam tu odrastao i pohađao jednu od najboljih grčkih pozorišnih škola u kojoj se dosta radi u pozorištima na otvorenom gde se sasvim drugačije čuje glas i potpuno je drugačiji odnos sa publikom koja se nalazi sa sve četiri strane scene. Tu se dosta radilo na antičkim grčkim komedijama i tragedijama gde sam kao mlad student nastupao u horu u tim velikim grčkim klasičnim predstavama. Zahvaljujući mojim učiteljima sve te klasične tekstove sam izgovarao i izvodio, a ne samo čitao i učio.

Kako ste takve umetničke korene, koji su temelj evropocentričnosti prostora na kome živimo, uskladili sa iskustvima drugih kultura koje ste istraživali kao stipendista Pine Bauš?

– Imao sam sreću da živim i u Njujorku i pohađam Bruklinski koledž. On je tesno povezan sa Bruklinskom akademijom koja poseduje ogroman teatar, gde sam odlazio svaki put kad bi se pojavili umetnici koji me zanimaju i uživao u njihovim predstavama. Tako je stigao i čuveni komad Pine Bauš “Danzon” kojim sam bio zadivljen. Kad je ponovo došla na ovu scenu sa novim komadom, to je bila čuvena “Mazurka”, bio je potreban statista da nosi kostim mamuta. Ja sam igrao tu malu ulogu i prvi put imao priliku da upoznam Pinu. Bio sam oduševljen svemirom koji je ona kreirala, iako je njen umetnički glas bio nešto što je jako daleko od Balkana, svih mojih grčkih korena i bilo kakve evropocentričnosti. Ona i njen rad isijavali su jednom vrstom elegancije, ali pre svega ogromnom ljubavlju prema čovečanstvu što mi se činilo jako bliskim.

Kako izgleda savremena grčka umetnička scena i koliko je povezana sa aktuelnim svetski umetničkim trendovima?

– Neverovatno je i tu se zaista dogodilo neko čudo jer, do ekonomske krize niko nije praktično ništa čuo o grčkim umetnicima. Na svetskoj sceni gotovo da nisu bili predstavljeni ili je to bilo minimalno. Ali za vreme krize, naročito posle nje kao da je došlo do “eksplozije” grčke umetničke scene, pa je svet upoznao veoma jedinstvene i posebne grčke umetnike, od kojih su neki veoma dominantni poput Dimitrija Papajoanua. I ne samo on, cela grčka scena je veoma zanimljiva, živa i drugačija. To je neko vreme kao kad su se u Belgiji pojavile čudne trupe poput Piping Toma i Baleta Si de la Bi. Reč je o vrlo snažnim i kreativnim umetnicima poput Hrista Papadopulosa, Patrše Pergi…, kao i novim glasovima koji dolaze kao što je Joana Paraskepopulu… Zaista ih ima puno.

Prevod sa engelskog jezika Aja Jung

Učitelj

Kakva je veza Dimitrija Papajoanua sa Vašom “Relikvijom”?

– U trenutku kad sa pripremao ovaj solo rad Dimitri je takođe bio na prekretnici između dva komada. Tada je završio kreaciju svog velikog dela koje se zvalo “Unutra” i počeo da radi na novom velikom komadu, čuvenom duetu “Primarna materija”. Pozvao me je da gledam njegove probe, a on je gledao moje tako da smo na neki način zajedno izašli i osvajali svetske scene svojim delima. Da se ne shvati pogrešno, on je za mene “ikona” – toliko veliki majstor od kog sam čitavog života učio.