Euripidova „Medeja“ u Rezidencteatru u Minhenu

U potrazi za azilom ona beži sa svojom decom na dvor Korinta. Kroz svoju intelektualnost, retoričku moć i borbenu odlučnost Medeja je nadmoćnija od svog okruženja, ali će na na tom dvoru biti odbačena i ponižena.

Na kraju će se odlučiti na krajnje i nepojamno, da bi antagonistu pogodila i da bi osveta bila ispunjena ona ubija sopstvenu decu i time gasi dinastijsku lozu Korinta.

Kompleksnost i ambivalentnost figure Medeje razlog je što im jednostavna objašnjenja njenih motiva i zaptivenih šablona izmiču.

Euripid, najmlađi od trojice tragičara grčke antike, Medeju je oslobodio mitoloških distanci i u nju položio destruktivnu ljudsku psihu.

Pošavši od Euripida, mlada režiserka ove produkcije, Karin Henkel, koja je već sedmi put pozvana na Berlinski teatarski festival, ovenčana pozorišnim lovorikama, prikazuje nam neshvatljivu snagu razaranja drugih i autodestrukciju Medeje. Ovo je prva inscenacija mlade režiserke u Rezidencteatru u Minhenu.

Od samog početka je mit, gde drama i teatar nalaze primenu, bio više no naprosto rekapitulacija mitološkog narativa. Već je antička tragedija podvrgla mit kao formu mišljenja i religioznu izvesnost u „polemičko“ preinačenje smisla i to u vreme kada su mitovi o bogovima i herojima bili sastavni deo vere, u kome su kultovi heroja egzistirali i poredak kosmosa i mitoloških fabula njima bili objašnjavani. Antičke tragedije radikalno problematizuju mit dok ih na binama obnavljaju.

One ispituju i potresaju dotad verovanu izvesnost, namesto da veličaju potmuli udar tragične sudbine. Antičke tragedije su bile unekoliko „rad na mitu“ kao otpor protiv njih.

Ova „Medeja“ u minhenskom Rezidencteatru je primljena sa oduševljenjem kod minhenske publike, čak i sa nekoliko „bravo“ uzvika. Inscenacija Karin Henkel, koja je akribijski i perfekcionistički radila na detaljima, u tehničkom smislu bila je zbilja izvanredno izvedena. Već sama bina sa vodom, maglom i laserskim efektima bila je spektakl za sebe.

U njoj učestvuje i mnogo dece – dvoje muške dece, u belim odelima, ističući svoju nevinost, koji igraju Medejine sinove i hor devojčica, 19 na broju. Već na samom početku se dvojica sinova sa gumenim čizmama na bini koja je pretvorena u potok igraju teledirigovanom lađom – asocijacija na Argonaute. Oni su u društvu simpatične dadilje koju igra muškarac Nikolo Mastroberardino, oponašajući put Argonauta, koji su bili u potrazi za legendarnim „zlatnim runom“ u dalekom, egzotikom i mitovima ispredenom Kolhisu, odakle njihova maja potiče.

Oni se igraju kako se Medeja zaljubila u tatu, Grka Jasona, zaljubila i pomogla pri krađi legendarnog krzna ovna. „Eto, sada smo mi u Korintu: korintska deca“, šaleći se izgovaraju deca ove reči i odlaze u dečiju sobu, koja je na bini uzdignuta i osvetljena, kao oltar na kome će pasti krv.

Medeja je u Korintu strankinja, popreko gledana. Ona je kraljevska kći, shodno mitu izvanredne lepote, intelektualnosti i odlučnosti, koja je za Jasona sve žrtvovala – svog oca izdala, svoga brata ubila da bi se stavila na stranu svoga voljenog muža i predala sudbini izbeglice. Euripid počinje tragediju tek onda kada je Jason razlaz od Medeje već oglasio i kada je jasno da će se oženiti Kreusom, ćerkom korintskog kralja Kreona.

Ali, Euripid direktno veli šta je tu problem, dok Karin Henkel uvodi ženski hor koji skandira u školskim uniformama i perikama „Strah me je od budućnosti“ kao u nekoj sceni horor filma. Onda će se Jason oglasiti. Ovu ulogu igra Orel Mantai (Aurel Manthei), čiji hod podseća na hod širokih nogu jednog kauboja, čoveka bez emocionalnih faseta. Medeju igra Karolin Konrad (Carolin Conrad) sa izvesnom jednodimenzionalnošću žene i oličenje mita majke. Ona je shodno instrukcijama režije vazda na rampi, u dijalozima sa Jasonom ili Kreonom uvek u začelju, te njeno glumačko umeće ne dolazi sasvim do izraza.

O tome da su Medeja i Jason nekada bili ljubavni par ni traga u ovoj inscenaciji, budući da se između figura na zbiva ništa. Tu nedostaje krvi, jednog od osnovnih simbola u ovoj tragediji.

Čak je neuverljiva i završna scena u kojoj Medeja sa Agejeom, kraljem Atine, svojim novim mužem, i mladom decom, dvema devojčicama, maše u kraljevskom maniru publici iz sobe u kojoj je prethodno grozomorno umorila svoje sinove. Sve deluje kao nekakav sumnjivi trijumf i nasilni happy end. Tako se – ne znamo kako bi se ova groteskna inverzija inače mogla čitati – užasno čedomorstvo izopštava u „mudru investiciju“ u buduću sreću!

I mimo ovog paradoksalnog konca, reč je o minucioznoj inscenaciji sa Mihaelom Goldbergom kao Kreonom, Franciskom Hakl kao Kreusom i scenografiji Tila Rojtera, kostimografiji Tereze Vergo, muzikom Arvilda Bauda i dramaturgijom Bendiksa Fezelfelda.