Evo velikana

No, nikada nije dosta velikana na programu ovog festivala, a evo njih čak trojice za isto veče. Trubač Enriko Rava doveo je svoj Kvintet u kome je uz njega glavna zvezda neodoljivi saksofonista DŽo Lovano, dabome, ali ne bismo ni slučajno u ovom bendu preskočili da napomenemo još uvek mladog, ali svejedno genijalnog Đovanija Gvidija za klavirom. Kurt Eling ima takođe perfektan bend, čija je snaga pre svega u pijanisti i orguljašu DŽimu Votsonu, a zatim i osetljivom gitaristi DŽonu Meklinu. No, nemojte potcenjivati ostatak njegovog pak Kvinteta, čiji kontrabasista Klark Somers i bubnjar Adonis Rouz takođe čuda čine sa svojim instrumentima, sve i ako nisu neprestano u prvom planu. Bila je ovo dakle muška bitka džez Kvinteta u festivalskom finalu, ali su kao pobednici izašla – oba!

Najpre, veliki Enriko Rava (1939) kao džez heroj sa preko stotinu snimljenih albuma i karijerom koja ga je vodila od rodne Italije preko njujorških klubova i ponovo natrag. NJegov glavni partner ovom prilikom je američki majstor saksofona DŽo Lovano (1952), umetnik od formata koji u svakom svom sastavu konstruktivno doprinosi ukupnom tonu, ne libeći se da demonstrira i sve svoje solističke kvalitete, takođe. Uzajamno poštovanje, strpljivo podizanje koncertne građevine unutar izabranih numera, neigranje na kartu akrobatike i zabavnjaštva, već upravo suprotno, na onu čiste umetnosti – čini ovaj nastup istinskim događajem. Ako vam se u samom startu učinilo da su ovi džez junaci možda malkice posustali u svojoj britkosti u odnosu na ono što smo u vezi sa njima upamtili od poslednjeg puta – tu je uzlazna koncertna linija koja će vremenom učiniti da sve stvari dođu na svoje mesto. Makar i nije radikalno, ovo susretanje magova je za poštovanje. Mislimo na ono kako Lovano svojim rečitim pokretima ramena i vrata počinje da pušta one očaravajuće pčele zvukova iz košnice svog instrumenta, dok mu Rava parira vrhunskom otmenošću svoje trube. Ili, na to kako Gvidi razuzdava svoj jedinstven svet klavirske fantazije u kojoj ima mesta za one najneverovatnije zvukove i pokrete prstima.

A onda je Kurt Eling (1967) odmah zatim doneo lepotu, dobrotu i milosrđe na pozornicu, obraćajući nam se svojim krasnim glasom koji je – tokom skoro decenije od onog prethodnog bivanja na Beogradskom džez festivalu – sazreo, razvio se i oslobodio još mnogo svojih umeća i čari. Izašavši sa Dilanovom „A Hard Rain’s a-Gonna Fall“, Eling nas je momentalno kupio svojom čovekoljubivošću, talentom i ukusnom merom iskrene povezanosti sa svojim bendom izvrsnih muzičara, kao i izborom numera koji ga promovišu u jednog novog Frenka Sinatru aktuelnog milenijuma. Tradicionalan, a nesumnjivo moderan, obdaren ali rad da uči i napreduje, delikatan kao interpretator, iako ume i te kako da ‘otkači’, slobodouman, no ljubeći tradiciju i klanjajući se njenom pređenom putu što je i njega samog proizveo, kao i publici. Zahvalnost, ljubav i posvećena požrtvovanost u slavu sve boljeg sebe u džez umetnosti. Jer, postoje koncerti koji slamaju srca, ali i ovakvi koji srca leče. Šta drugo da se kaže osim – evo velikana!