Evropski zakon za srpski film

Bradić je podsetio da je rad na zakonu o kinematografiji započet 2004, a da je prekinut i nastavljen tek prošle godine, iz čega je proizišao nacrt zakona o kinematografiji, nakon Zakona o kulturi, najznačajniji dokument u oblasti, koji ove godine treba da bude i usvojen. Zakon se bavi statusom filmskih autora, radnika, okolnostima u kojima se pravi film, kao i time kako obezbediti uslove za nastanak filma, omogućiti koprodukcije i uslove za snimanje stranih filmova. Ovaj prekretnički filmski zakon, podvukao je Bradić, treba da ojača srpski film u teškim uslovima. Posebno bitan za ovu oblast je segment koji se tiče načina finansiranja filmova kao što su nove mere poreske politike i izdvajanja za oblast kinematografije. Bradić je na kraju svog izlaganja zatražio da se sve sugestije i primedbe u vezi sa nacrtom dostave Ministarstvu u pisanoj formi do kraja meseca.

Jedan od članova nacrta zakona na koji se osvrtalo nekoliko učesnika u diskusiji bio je član 6. u kome stoji da Vlada, odnosno ministar kulture ima diskreciono pravo da odlučuje o dodeli sredstava nekom filmu. Zakonom o kulturi kaže se da je u pitanju suma od čak četvrtine sredstava ukupnog budžeta za kulturu. Istakavši da je to recidiv stranih praksi, formulacija koja ruši instituciju Filmskog centra Srbije, fondova i konkursa, snimatelj Predrag Bambić podsetio je da se onda ponovo može dogoditi da jedan „ministar gitarista“ dodeli svom partijskom saborcu novac u iznosu jednakom čitavom fondu za kinematografiju. Koji su to kriterijumi na osnovu kojih će vlada reagovati, pod kojim uslovima i šta je to poseban značaj jednog dela, stvari su koje ovim zakonom nisu podrobno uređene. Odgovarajući i na druge primedbe u vezi sa ovim članom, među kojima je bilo čak i to da se on u potpunosti izbaci, Bradić je rekao da je ovaj procenat ipak mnogo bolji od onoga kada je mogao da iznosi i 90 odsto ukupnog budžeta i da se to može koristiti u takvim situacijama kakve se ne mogu planirati budžetom, poput promocije i učešća nekog domaćeg filma na festivalu „a“ kategorije, na primer.

Primedba koja je takođe ponovljena sa više strana bila je i ta da se ovim zakonom ne precizira organizacija FCS kao krucijalne ustanove za kinematografiju. Po tim napomenama, tek tri organa – Upravni odbor, direktor i nadzorni odbor, nisu dovoljni za tako razuđenu oblast, jer i svaka mnogo jednostavnija i manja ustanova kulture podrazumeva i programske direktore, odnosno, nešto što bi u slučaju FCS bili ekspertski organi za posebne oblasti poput dokumentarnog, animiranog i drugih filmskih vrsta. Takođe u vezi sa radom FSC, pomenute su i diskrepancije između ovog nacrta zakona i zakona o kulturi jer „krovni“ zakon kaže da se direktor FSC bira konkursom, a zakon o kinematografiji kaže da ga postavlja ministar. Na ovu primedbu predsednik UO FCS Miki Manojlović odgovorio je da je, tek prošle godine postavljen, ovaj organ i počeo da radi u tom duhu i da se upravo zbog toga govori o ovom nacrtu zakona. Nažalost, do izražaja u ovom slučaju nisu mogli da dođu pravnici koji se bavili nacrtom, ali je rečeno da se organizacija FSC i ne propisuje ovim zakonom, kao da postoje i posebna tela koja naknadno rade na saobražavanju zakona jednih sa drugima.

Zaključujući da je sve prisutne okupio interes za što kvalitetnijom srpskom kinematografijom, Bradić je istakao da naš film jeste evropski i da ovaj zakon treba da bude i takav. U njemu su autor i njegovo ostvarenje na prvom mestu, a cilj je okretanje ka kreativnoj industriji u okviru koje se povezuju kultura i ekonomija. A kreativna industrija daje doprinos razvoju zemlje, pa se tako i film vidi ne kao potrošnja, već kao ulaganje u budućnost.

Čiji su paralelni arhivi?

Iz Jugoslovenske kinoteke stigle su primedbe u vezi sa Članom 2. tj. samim „licem“ zakona, u kome se definiše oblast koja se uređuje zakonom, a tu su, po mišljenju koje je izneo direktor Kinoteke Radoslav Zelenović, izostavljeni termini kao što su edukacija, restauracija, čuvanje i arhiviranje dela. Oni jesu u okviru nekih drugih zakona kao što je Zakon o kulturnim dobrima i Zakon o arhivima, ali tu se odnose na pripadajuću filmsku građu, a ne na filmove, pojasnio je Zelenović. Kaznene odredbe treba da budu malo preciznije, jer javna je tajna da je Radio-televizija Srbije najveći pirat koji ima paralelni filmski arhiv i koji film iz 1904. godine pušta pod oznakom „iz naše dokumentacije“ iako RTS postoji tek od pedesetih godina, istakao je Zelenović.

Kakav film treba državi?

Bilo je i neslaganja u vezi sa tim da li zakon treba doneti što pre ili o njemu treba raspravljati sve dok se sve sugestije i primedbe ne budu usaglasile. Božidar Zečević iz Udruženja filmskih umetnika Srbije u tom smislu pomenuo je brzo donošenje Zakona o kulturi, o kome se mnogo i dugo raspravljalo, bilo je u samoj Skupštini potisnuto tada mnogo aktuelnijim Zakonom o informisanju i, po njegovom mišljenju usvojen je bez uvažavanja mnogih iznetih primedbi. Tako se desilo, podsetio je on, da je izostavljena kinematografija kao oblast iz koje takođe treba da bude članova u Nacionalnom savetu. Zečević smatra i da treba preciznije utvrditi kakav film država treba da podržava i ističe da su to pre svega umetnički filmovi.

Ko je zapravo vlasnik filma?

Producent Miša Mogorović vratio se na nekoliko puta postavljeno pitanje ko je zapravo vlasnik filma. On je pomenuo da to podrazumeva ne samo iskorišćavanje potencijala jednog filmskog dela, već i borbu protiv piraterije. Zoran Cvetanović, predsednik Asocijacije prikazivača Srbije opomenuo je da domači film ima sve manje gledalaca i da treba podržati film koji ima publiku. Najzad, od onih koji se bave tehničkim, postprodukcionim i laboratorijskim delom u procesu nastajanja filma, smatraju da i njih ovaj zakon treba da prepozna u tom smislu što će usloviti da svi koji dobiju novac od države za film budu uslovljeni da novac u toj državi i potroše, tj. da izrađuju filmove u inostranstvu.