Evropsko figurativno slikarstvo šezdesetih i sedamdesetih

Na njoj će biti predstavljena dela najznačajnijih lokalnih i evropskih slikara, predstavnika evropske figuracije šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, među kojima su: Ričard Hamilton, Žak Monori, Ero, Mimo Rotela, Dušan Otašević, Edvardo Arojo, Alan Žake, Gerhard Rihter, Miodrag Mića Popović, Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski, Andrej Jemec, Vera Fišer, Kiki Kogelnik, Berko, Evelin Aksel, Petar Klasen, Petar Stampfli, R. B. Kitaj, Valerio Adami i Vladimir Veličković.

Ukupno će biti prikazana 44 rada ovih umetnika iz deset evropskih zemalja: Austrije, Hrvatske, Engleske, Belgije, Danske, Francuske, Nemačke, Italije, Srbije i Slovenije.

Pored Otaševića, gosti ove postavke biće i Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski i umetnici iz Slovenije Berko i Andrej Jemec.

Pomenuti umetnici su u svom stvaralaštvu koristili i fotografiju kako bi beležili društvene, političke i kulturne osobenosti sredina u kojima su stvarali. Refotografisanjem, kopiranjem, tehnikom montaže, kropovanjem, uvećavanjem, rasporedom figura i kompozicijom, oni su problematizovali širok spektar pitanja, počevši od pitanja realnosti, preko originalnosti, do sistema reprezentacije u istoriji umetnosti.

Autori izložbe su kustoski tim Daniel i Gunar Kvaran i kustoskinja Kuće legata Dina Pavić.

„Ova izložba ima za cilj da prouči i poveže lokalnu i evropsku umetničku scenu, i prikaže beogradskoj publici najznačajnije predstavnike evropske figurativne scene šezdesetih i sedamdesetih. Izložbu prati bogato ilustrovani katalog, u kome se nalazi stručan tekst Dine Pavić, kao i tekst Daniela i Gunara Kvarana”, rekao je Filip Brusić Renaud.

Gunar Kvaran istakao je da su se u periodu od pedesetih do sedamdesetih dešavale važne stvari u Evropi, koje su napravile „revoluciju u posmatranju samog pojma umetnosti”.

„Danas možemo da kažemo da imamo uvid u to kakva se to revolucija dešavala širom Evrope u tom periodu i da se ona temeljila uglavnom na prisvajanju citata i aproprijaciji slika, uz eventualno uključivanje fotografija koje su napravili sami umetnici”, objasnio je Gunar Kvaran.

Dodao je i da su se umetnici, koju su predstavljeni na izložbi, bavili određenom vrstom preispitivanja nove sociološke i tehnološke situacije.
„Oni su se odlučili da napuste tradicionalni pristup umetnosti, odnosno slikanje direktno prirode i stvarnosti, i da se više fokusiraju na posrednike, slike kroz koje se posreduje stvarnost.”

Ova revolucija odigrala se u studijima samih umetnika, ali i u društvu kada se razvilo novo društvo – potrošačko.

„To novo potrošačko društvo veoma je uticalo na protok likovnih sadržaja, odnosno slika koje su se pojavljivale po časopisima, na televiziji i sveprisutnim posterima. One su osvajale svet i menjale percepciju tog istog sveta. U to doba, pored umetnika, bili su prisutni i intelektualci poput Debora i Bodrijara, koji su nam objašnjavali tehničke promene u smislu postojanja nas kao pojedinaca i iskustava koje su sve više bila posredna”, kazao je Kvaran.

Napomenuo je i da su umetnici iz ovog perioda imali i svoje preteče, kao što su Dišan sa svojim redimejdovima, dadaizam sa svojim kolažima iz dvadesetih godina prošlog veka i nakon toga nadrealizam sa svojom upotrebom slika i njihovom manipulacijom u novom kontekstu.

„Odabrali smo 21 umetnika i umetnicu, da ih predstavimo u ova dva prostora, dakle, moglo ih je biti i više, međutim, trebalo je prihvatiti neke činjenice, prostorna ograničenja i, s druge strane, minimalnu reprezentaciju svakog umetnika, odnosno umetnice, sa dva ili tri dela, da bi se mogao steći uvid u njihov razvoj.”

U Kući legata prikazani su umetnici koji donekle direktnije upotrebljavaju vizuelni materijal, bez same dekonstrukcije, istakao je Kvaran.

„Oni se više bave formatom i površinom. I jedni i drugi se bave određenim menjanjem tih slika, ali se razlikuje način adaptacije i rezultat.”
Tokom šezdesetih mnogi od ovih umetnika i umetnica bili su i društveno angažovani.

„Na izložbi vidimo određeni pogled na taj istorijski trenutak šezdesetih godina sa pratećom političkom zaleđinom, ima i feminizma na izložbi kroz radove dve umetnice – Kiki Kogelnik i Evelin Aksel, koje su bile revolucionarne feministkinje u oblasti pop-arta šezdesetih godina. Takođe, vidimo i jedan ironični pogled na društvo, na sistem moći koji je bio na snazi u onom vremenu i vidimo pogled na otuđenje i nestanak pojedinca kao takvog i na sam taj priliv, odnosno tok slika koji su umetnici posmatrali kao simbol onoga što se dešava sa pojedincem.”

Kvaran je rekao i da se poslednjih 20-30 godina među umetnicima nameće određena hijerarhija, odnosno tržište nameće određenu klasifikaciju, ali da se u okviru izložbe ona nadilazi jer „umetnici koji su predstavljeni na izložbi su radili na istom nivou i istim kvalitetom”, koristeći nove materijale i nova sredstva koje im je omogućilo društvo.

Kvaran je dodao je i da je, iako je na početku rekao da je ova izložba istorijska, ona i aktuelna jer taj istorijski period nije završen, „jer još uvek se bavimo istim pitanjima oko tog protoka slika i oko moći slika”.

„Ovi umetnici koji su predstavljeni na izložbi su prisvajali slike u samom zametku te nove ere, ali su sada, kada pogledamo internet, kada pogledamo Instagram, vidimo da je slika više neko ikada van kontrole i da postoji veća njena manipulacija.”

Tekst je deo projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.