Evropskom filmu nedostaje smeha

 Projekat već duže vreme čeka na realizaciju zbog nedostatka novca (podržan je samo na filmskom konkursu AP Vojvodine), zbog čega će na kraju biti snimljen kao niskobudžetni film. Realizacija je trenutno u fazi kastinga i pronalaženja glumaca.

– To je moj pokušaj da još nešto kažem u kinematografiji koja nije naklonjena ni meni ni komediji. Sve je to na ivici eksperimenta, jer Basara piše takvu prozu – istakao je Šijan, koji je na Paliću nagrađen priznanjem „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji. Kako naglašava, on sebe vidi pre svega kao reditelja komedija a za ovaj žanr opredelio se jer humor sporije zastareva.

– Često sam se susretao sa uspešnim filmovima koji posle nekog vremena deluju zastarelo. Društveni odnosi se stalno menjaju. A komedija uvek ima nešto subverzivno u sebi. U njenoj suštini je uvek napad na autoritet. Crni humor je često bio vezan i za avangardne pokrete – rekao je Šijan.
On je napomenuo da smatra da u evropskom filmu nema dovoljno smeha.

– Centralna Evropa nekada je bila poznata po komedijama. Danas toga fali. Smeh je neophodan – napominje Šijan, dodajući da je on uvek pokušava da snima različite filmove i da se ne ponavlja.
Reditelj slavnih ostvarenja „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“ i „Davitelj protiv davitelja“ objasnio je da je problem kod komedije što se efekat smeha može postići na najbanalniji način.

– Onda ulazite u konkurenciju sa ljudima koji snimaju filmove kao da su petparačke priče. Dovoljno je da imate hit glumce i jeftine šale da biste ostvarili uspeh na bioskopskim blagajnama. Ali ako hoćeš da postigneš neki nivo od koga se čovek ne stidi kada se smeje, onda je to teško i skupo. Zato je konkurencija neravnopravna – dodaje Šijan.

S druge strane nije siguran zašto su njegovi filmovi tako uspešni kod publike.

– Pokušao sam da snimi filmove koji su meni smešni. U autorskom filmu treba da radiš po svom osećaju i ubeđenju i onda to eventualno korespondira sa drugima, jer nismo dovoljno bogati da pravimo filmove sami za sebe – objasnio je Šijan.
Za domaću kinematografiju kaže da je jako vitalna, što ga iznova iznenađuje.

– Ima mnogo mladih autora sa zanimljivim idejama. Sa znatiželjom očekujem filmove svojih studenata – kazao je reditelj, koji, kao redovan posetilac bioskopa, kaže da gleda sve – od eksperimentalnih do najpopularnijih ostvarenja.

– Uveren sam da kvalitet postoji u svakoj vrsti filma. Samo ga treba prepoznati – zaključio je slavni sineasta.

U okviru Festivala evropskog filma Palić sinoć je u prostorijama Savremene galerije Subotice otvorena izložba „Mala čitanka vojvođanskog konceptualizma“.

Koncipirana od radova dostupnih u javnim zbirkama (umetničkim kolekcijama Moderne galerije i Gradskog muzeja u Subotici kao i novosadskog Muzeja savremene umetnosti Vojvodine) postavka namerava da ukaže na neke od ključnih primera kada su s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina XX veka umetnici iz vojvođanskih gradova išli u korak sa svetom.

Neoavangarda tema je filmova koji su veče pre toga otvorili program Mladi duh Evrope. Dokumentarac Nenada Miloševića „Druga linija“, koji je nedavno nagrađen na Beldoks festivalu, govori o konceptualnoj umetnosti u Novom Sadu 70-ih godina prošlog veka.

– Većina ljudi koju su napravili ovaj film nisu bili ni rođeni u tom vremenu, ali u svima nama je postojala refleksija koje nismo ni bili svesni. Tokom studija dosta urbanih legendi i priča čuo sam o akterima novosadske neoavangarde. Ipak, nije postojao jedan film koji bi sve te trenutke objedinio. Zato smo se odlučili da snimimo „Drugu liniju“ da bi nove generacije mogle da vide šta se 70-ih godina dešavalo u Vojvodini – kazao je Milošević.

Ipak, film se bavi samo konceptualnom umetnošću, dok su priče o filmu, književnosti i sl. ostale neispričane.

– Žao mi je što već ne postoji film o studiju Neoplanta, kroz čiju se sudbinu može pratiti i sudbina Novog Sada ali i cele Jugoslavije. Želimir Žilnik je rekao u filmu „Druga linija“ da se kroz filmska ostvarenja protagonista te scene još 1972. godine video pravac kojim se tada krenulo i šta će se sve dogoditi 20 godina kasnije sa Jugoslavijom – objasnio je reditelj.

Reditelj Sabolč Tolnai se temom neovangarde bavi kroz prozu Judite Šalgo. Kao i njegov prethodni film „Čudna šuma“, i novo ostvarenje „Minotaur“, koje je svetsku premijeru imalo na Filmskom festivalu u Roterdamu, zasnovano je na istoimenoj pripoveci novosadske autorke. Film govori o majci u potrazi za sinom koji nestaje na Kosovu. Ona nailazi na grupu novosadskih neoavangardista i zajedno sa njima započinje sopstvenu pobunu i borbu u lavirintu lažne stvarnosti proizvedene od strane političara i prevarantskih kompanija koje koriste ratnu krizu kao bi učvrstile pozicije na srpskom tržištu. Za razliku od „Čudne šume“, Tolnai ovaj put priči prilazi iz položaja umetnika.

– Mislim da priča „Minotaur“ Judite Šalgo sumira našu stvarnost. Za mene je njen pandan DŽojsova pripovetka „Mrtvi“. Nakon „Čudne šume“ i dalje sam osećao neku unutrašnju obavezu prema tom tekstu koja me nije napuštala. Napisao sam novi scenario i snimio novi film, koji za mene nije druga verzija iste teme, već potpuno nova celina – naglasio je Tolnai, koji u svom opusu ima i film „Peščanik“ snimljen prema istoimenom delu Danila Kiša.