Farbanje skulptura na Ušću i ćutanje kamena

Radnici su to učinili prilikom uređenja zelenih površina na delu leve obale Save, a prema navodima preduzeća „Zelenilo Beograd“ dostavljenom portalu, „još u februaru, na inicijativu Olimpijskog saveza, Ambasade Japana i Grada Beograda, sadili su stabla u obliku olimpijskih krugova u čast Olimijskih igara koje su trebale da budu održane u Tokiju 2020“.

„U zoni uređenja se nalaze skulpture koje su bile išarane crtežima od strane nesavesnih pojedinaca. Radi sticanja opšte slike uređenosti ovog poteza Zelenilo Beograd izvršilo je prekrivanje grafita na predmetnim skulpturama“, navedeno je u pisanoj izjavi tog preduzeća.

Rajka Bošković, muzejska savetnica, kustoskinja zbirke skulptura i instalacija Muzeja savremene umetnosti i autorka koja se posebno bavila upravo istraživanjem mogućnosti izraza u materijalu kamena iz čega je proistekla studijska izložba „Ćutanje kamena“, smatra da je farbanje skulptura nedopustivo jer se tako narušava njihova autentičnost.

Ona podseća da kamen ima svoju boju i da se mora pažljivo čistiti konzervatorskim tretmanom a ne farbanjem. Kao stručnjakinja za Crnčevićev opus kaže da je njegova skulptura „Dve glave“ delo od neprocenjivog značaja.

– Crnčević je napravio nekoliko skulptura pod nazivom „Dve glave“. Jedna se nalazi u zbirci Muzeja savremene umetnosti i ona je delo neprocenjivog značaja A kategorije, a druga je monumentalnih dimenzija i postavljena je u otvorenom prostoru u Soko Banji. Ovo Crnčevićevo delo je vrhunac njegovog opusa i pripada vrhunskim delima skulpture 20. veka – kaže sagovornica Danasa, dodajući da farbanje neće trajno ošteti skulpturu, ali da ne bi smelo da se ponovi.

– Kamen sam za sebe govori a pogotovo kod takvih umetnika, vrhunskih majstora obrade kamena, kao što je Đorđije Crnčević gde način obrade dovodi skoro do ozarenosti materijala. Prosto, taj kamen počinje da sjaji. Naravno, ne na onaj jeftin način. Umetnik ume da izvuče ta prirodna svojstva kamena a on, što duže stoji na otvorenom, pogotovo kamen određenih vrsta, dobija svoju patinu i svoju novu izražajnost. Tako da ni u kom slučaju to ne sme da se farba. To je nedopustivo i sa estetskog, umetničkog, ali i tehnološkog stanovišta – ističe Bošković.

Ona je, inače, budući da sprema monografiju o Đorđiji Crnčeviću još pre dve godine kontaktirala javno-komunalno da od grafita očiste skulpturu „Dve glave“ zarad fotografisanja i publikovanja u muzejskoj monografiji, međutim, tada nisu mogli da joj izađu u susret.

– Rekli su da imaju neki svoj sistem i nisu tada mogli da izađu u susret. Tako da ovo što se sad desilo ne znam sa čim bih uporedila. To je kao kad bi sliku prefarbali da bi bila sjajnija, a ovo je još gore jer pravite nešto potpuno lažno. To više nije ta skulptura, pravite lažnu sliku i potpuno umrtvljujete taj materijal – konstatuje Bošković.

Uz to narušena je i vizura skulpture sadnjom mladica drveća u blizini „Dve glave“ koje će, kad porastu, zakloniti ovo vajarsko delo.

Rajka Bošković podseća da skulptura u javnom prostoru mora da ima širinu oko sebe, da treba da se vidi iz daljine i da je zbog toga neophodno presaditi mladice malo dalje od skulpture jer ima dovoljno prostora na zelenoj površini.

Takođe, ona je rekla da deluje kao da su radnici to uradili iz dobre namere, da ukrase prostor oko skulpture ali svejedno to treba ukloniti jer skulptura u javnom prostoru traži vizuru.