Foto: Jovan Njegović DrndakPredstava „Tartif“ u režiji Igora Vuka Torbice nagrađena je kao najbolje ostvarenje u više kategorija na 69. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine (12-18. aprila, Zrenjanin).
Obeležen izraženijim rediteljskim konceptom u odnosu na originalni Molijerov komad, ovaj autorski projekat sa sobom nosi i jedan vid uključivanja publike karakterističan za ambijentalno pozorište. Preciznije formulisano – primenjena je radikalna dramaturška izmena u delu pozorišnog klasika pri čemu je podrivena arhitekture klasičnog pozorišta sa ciljem razvijanja drugačije komunikacijske osnove između glumaca i publike.
Ako je Molijer u svome „Tartifu“ kritikovao plemstvo i visoko društvo Pariza 17. veka,ismejavajući njihovu pokvarenost, gramzivost i predrasude, kao i licemerje sveštenstva koje na svoj način učestvuje u vlasti, to je bilo urađeno po modelu pisane reči koji odgovara plautovskoj klasicističkoj komediji. U Torbičinoj predstavi ovaj aspekt naročito dobija na značaju jer se anticipacijom navedene žanrovske odrednice neminovno ukazuje jedan „relikt“ neliterarne kulture, budući da reditelj u svome „Tartifu”oblikuje scenario analogan modelu radnje karakterističan za plesačke i pevačke izvođače,vraćajući na taj način radnju u okrilje drame. Naime, iako se autorski projekat/komad i dalje odvija prema dramskom kodu modela pisane reči koji radnju tretira apstraktno, kao pokret u životu ljudi, dakle, verbalni jezik se i dalje koristi, na sceni nam je predočena i konkretna predumišljajna radnja.
„Lik“ Tartifa (Saša Torlaković) nije više tip osobe, a kamoli individua sa sopstvenim mislima i željama, već manifestacija aktuelnog društvenog fenomena koji prepoznajemo po scenariju, tj. specifičnom ponašanju autoritarne vlasti.
Ali na osnovu čega je omogućeno takvo prepoznavanje? S obzirom da se kod ovakvih društvenih procesa uočava izvestan dramski obrazac koji može ukazivati na krizu, njeno produbljivanje ili (raz)rešenje, „život“ nam se ukazuje kao parateatar, ali parateatar autoritarne vlasti, tj. države. Predstava „Tartif“ opredmetila je društveni obrazac ponašanja kroz model dramske radnje: „paralelne realnosti” ulaze u naše živote putem nacionalnih i lokalnih medija i drugih jednostranih kanala komunkacije, putem nametnutih društvenih odnosa koji metastaziraju u porodičnim domovima i institucijama, i tako postaju njihov neodvojivi deo menjajući ih u osnovama – prema sebi. Međutim, sukobi „životnih realnosti” ulaze u „umetnost” i poprimaju njen okvir.
Međutim, ta pomalo zastrašujuća blizina „života“ i „umetnosti“ „zarobila“ je publiku i izvođače u međuprostoru igre ne omogućivši joj bivstvovanje ni u jednoj sferi. Jer kada je trebalo zanemariti sebe i izgubiti svest o sebi, što se smatra uslovom „gledanja na drugu stranu“, isto se poznato lice ocrtavalo na horizontu sfera, i gledaoca vraćalo u polazno stanje u kome se nije mogao zadržati zbog učešća u predstavi.
Transformacija svesti je kružila, i nikada se nije dovršavala od navučene maske opravdanja sa kojom se ulazi u predstavu do lica osvešćene odgovornosti sa kojim se izlazi iz nje ili na trenutak gleda u toku nje. Lice i maska bivali su identični i pored potencijalne relativnosti perspektiva jer su se model radnjeinašeučešće simultano doživljavali – i u „životu“ i u „umetnosti“.
Dorinino (Hana Selimović) retoričko zapitkivanje publike u osvetljenoj pozorišnoj sali, preko proscenijuma i bez formalno datog znaka za otpočinjanje predstave, uklanjalo je konvencionalnu granicu razgraničenja između glumaca i publike i proširivalo polje igre. Zidovi Orgonovog doma otvarali su se prema publici, scena se širivala na pozorišnu salu i gledaoce preko zvučnog i svetlosnog koridora uvlačila u igru. Ali to je bio tek spoljni plan.
Zvuk prenet mikrofonom prostire se do svakog i svetlo reflektora pada na svakog („sunce obasjava i zle i dobre”). Dinamiku unutršnjih dešavanja branimo na granicama tela koja obrazuju pasivni pozorišni auditorijum, ali i u pasivnim odnosima prema dešavanjima u „životu” sa kojima dolazimo u dodir. Transformacija svesti kruži. Pod svetlošću reflektora govornikom smo maskirani u pozorišnu funkciju njegovog auditorijuma, ali smo istovremeno i demaskirani u društvenoj funkciji njegovih nesvesnih ljudi. Naša pažnja premešta se sa scene na publiku, sa publike na sebe, sa sebe kao pojedinca u publici na sebe kao člana publike kao grupe, sa sebe na sebe kako posmatra sebe, druge u publici, scenu, glumce, tražeći da se identifikuje sa nečim što nije iz „života“.
Suočivši se sa razobličavajućom istinom i nemoći koju nameće položaj u publici, gledalac je u sebi odgovarao na moralne i estetske nadražaje: bio je užasnut mogućnošću da se otkrije pred drugim (gledaocem u publici) i pred sobom, te se sa nelagodom povlačio u dublje, mračnije odaje sebe.
Ako odgovor na pitanje šta je to što se očekuje od publike na ovoj predstavi pokušavamo da pronađemo u okviru kategorije kratkoročne transformacije svesti, onda situacija u kojoj se nalazi Tartif u odnosu na publiku, kao manifestacija autoritarnog vladaoca u odnosu na auditorijum, pa i Dorinina provokacija u osvetljenoj sali koja izjednačava svačije (ne)mogućnosti da odgovori, ne nude osnovu za izvlačenje zaključaka u okvirima uobičajenih modusa transpozicije pažnje (saučesnici, porota, svedoci, itd.).
Gledaoci nisu više u interaktivnom odnosu sa glumcem, već u nametnutom, pasivnom, koji ne mogu da promene. Ovde se ne radi o „zanosu” kolektivne energije koji je karakterističan za intezitet scenskog izvođenja, niti o zauzimanju dijalektičke distance kao moguće reakcije gledališta radikalno udaljene od prethodne, već o paradigmi nametanja „neslobode izbora”, dakle situacije iz „društvenog života”. Podrazumeva se da je ovako stvoreni odnos u predstavi posledica rediteljskog postupka, ali je on takođe primer korišćenja totalitarnih sredstava (svetlo, mikrofon…) koji otkriva manipulativnu stranu klasičnog, pa i konfrontirajućeg pozorišta. Iz tih razloga ona se ne mora svideti baš svakom, naročito ne onom gledaocu koji u pozorište nije došao po mišljenje ili po isto mišljenje tražeći (malograđanski) mir.
Ukažimo još i na to da se festivalsko izvođenje u Zrenjaninu odvijalo u klasičnoj, baroknoj pozorišnoj sali, dok su i matične scene na kojima je „Tartif” pripreman i premijerno igran (Narodno pozorište Sombor i SNP) deo klasičnih proscenijumskih pozorišta u kojimo je posetilac „prikovan” u sedištu partera ili lože, sa prilično ograničenim feedbackom, što sve dodatno može izazvati frustrirajući osećaj budući da se predstava dotiče osetljivih pitanja lične slobode i odgovornosti. Možda se stoga više treba vraćati eksperimentalnom pozorištu (ulici?), pozorišnim praksama šezdesetih i sedamdesetih, ali i devedesetih godina, kao što treba obnoviti lekcije o borbi za demokratsko društvo.
Autor je urednik u NP „Toša Jovanović“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
