Feđa Štukan: Zvali su me da budem zaštitno lice kampanje protiv droge –  ladno sam  to odbio

Čuveni reditelj Terens Malik kad je pročitao Štukanovu knjigu, poslao mu je poruku „So powerful“, ali je i mimo pohvala ovih zvučnih imena „Blank“ postigao ogroman uspeh. Ovaj roman je čak postao obavezna literatura na Goldsmiths univerzitetu u Londonu i na Mostarskom univerzitetu i kandidat je za srednjoškolsku lektiru u Crnoj Gori.

Kažu da Štukan piše direktno – da puca u glavu. U ratu, kao snajperista u specijalnim jedinicama BiH to nije mogao. Pucao je, ali je namerno promašivao neprijatelja. Posle toga je odlučio da se napravi lud i skine iz vojske. Piše o tome, o svom životu kad je bio beskućnik, do reflektora holivudske A produkcije. Piše kako je izgubiti ljubav svog života, svoje prijatelje i kako je živeti u zemlji u kojoj političari daju sve od sebe da spreče mir.

* Kako je izgledalo to nagovaranje Anđeline Džoli i Breda Pita da napišete knjigu?

– Knjiga upravo tako počinje. Oni mene nagovaraju da pišem. Bili smo u Holivud bulevaru, gde su oni napravili neki dernek na krovu hotela, pošto smo pre toga snimali zajedno i već smo bili prijatelji. Ja Bredu ništa nisam pričao o sebi i svom životu, nego sam pričao sa Anđelinom, pošto smo vrlo slične duše i prošli smo mnogo sličnih stvari. Ona je recimo padobranac – isto kao i ja. Pilot je kao i ja i tako je krenula priča, da bismo došli do alkoholizma i narkomanije. Ona je te crtice iz mog života prepričala Bredu i kad smo se sreli na partiju, on me je pitao zašto ne bih od toga napravio neki sinopsis, a oni će dati svojim prijateljima da raspišu to u neki scenarij, po kojem bi se mogao snimiti film. Rekao sam: „Ajde, ok, napisaću par stranica.“ Kako sam se vratio u Sarajevo napisao sam prvo dvije strane, pa sam dodavao po dvije-tri rečenice na raznim mjestima, pa je sve došlo do oko 30 strana. Onda sam to preveo i poslao njima.

* Šta su rekli?

– Bred je predložio da počnem time da se bavim u formi scenarija. Ja to nikad prije nisam radio. Bilo me je malo strah da se u to upuštam, nego sam predložio Pjeru Žalici da to uradi, jer je on već u tome. Napisao je on oko 120 strana, ali je to obuhvatalo samo 10 odsto onoga što je sad u knjizi „Blank“. Onda je Pjer počeo raditi svoj film i tu je stao, a Anđelina i Bred su doživjeli privatne brodolome. Ja sam nastavio da pišem, ali više nisam hteo za film, nego sam pisao baš kao roman. Ne da bih ga objavio, nego sam jednostavno imao potrebu da napišem sve to i da dam nekad svojoj ćerci da to pročita.

* Zašto vam je to bilo važno?

– O svojim roditeljima ne znam ništa, kao i većina ljudi, odnosno znam onoliko koliko su nam dali da znamo. Mislio sam da bi bilo pošteno da moja ćerka zna o meni sve. Onda sam pričao s prijateljem i pilotom Vedranom, s kojim zajedno predajem predmete u pilotskoj školi o letenju paraglajderom. Pošto on nema tu dozvolu, a ja imam, i letio sam po Himalajima, hteo sam da mu prepričam to iskustvo, dok sam letio sa orlovima, čija krila možete dodirnuti rukom. Rekao sam mu „napisao sam ja to u nekom rukopisu, naći ću rečenicu pa ću ti poslati, ono, „kopi pejst“, jer sam mislio da sam tu scenu najbolje objasnio. Posle toga zatražio mi je da pročita ceo rukopis.

* Šta se onda desilo?

– Rekao sam mu nisam siguran da bih volio da to iko čita, jer nisam siguran da je dobro. Nisam siguran ni da to iko želi da zna. Jednostavno, stidio sam se da pokažem. On mi je kazao da me zna dovoljno, kao i da zna da to mora biti dobro. On je to pročitao deset puta. Insistirao je dok knjiga nije bila završena da je napišem do kraja i da je objavim. Toliko je bio uporan da nije prestajao dok mu nisam obećao. Našao sam urednika i napisao još 200 stranica.

* Zašto se knjiga zove „Blank“?

– Kad otvorite rječnik i pročitate šta sve znači „blank“, videćete puno toga. Znači prazninu i metak manevarski, dakle tu aludiram na onaj metak snajperom koji promašuje neprijatelja u knjizi, a znači i dokument koji sam trebao da nađem da bih pobjegao iz Sarajeva. Blank kao prazan papir – to je zapravo najjača alegorija bila – mada ima još nekih. U padobranstvu recimo kad skačete prvi put iz aviona dešava se taj blank, da vam se zacrni sve pred očima i da nemate pojma koju reakciju da napravite, jer mozak ne može da prihvati to što vidi. Mozak se tada, jednostavno, ugasi, ali ne tako kao da se svijet gasi, nego vi. Blank kao prazan list papira, kao svaki novi život koji se rodi koji vi treba da ispišete. To je najjača alegorija.

* Budući da ste bili ubedljivi kada ste se u vojsci pravili ludim, jeste li se pripremali kako ćete to izvesti, jeste li ranije bili vešti u imitaciji?

– Nisam, ali nije imitacija glumački talenat. Postoje ljudi talentovani samo za to, ali nisu glumci i obrnuto, a ima i onih koji znaju obje stvari. Ja se nisam nikad time bavio jer smatram da je to pogrešan pristup glumi. Obično površan, jer pokušava da oslika formu – vanjštinu, ne ulazite puno u srž, u problem, u tu treću dimenziju, a ja se u glumi bavim takvim stvarima – psihologijom u najvjećoj mjeri. A to i jeste gluma – psihologija i psihijatrija ponekad.

* Kako ste glumili ludilo, šta ste govorili?

– Da čujem glasove koji mi govore kako treba da pobijem sve svoje prijatelje u jedinici, sve svoje saborce… Shvaćen sam ozbiljno i onda su me sedirali, svezali za krevet, zaključali iza dvoje metalnih vrata i tu sam proveo nekoliko meseci na intenzivnoj nezi.

* Jeste li se uplašili da ćete iz ratnog zatvora  završiti u bolničkom, ili ste bili sigurni da ćete se izvući?

– Nisam bio siguran da ću proći višu ljekarsku komisiju, jer se niko pre mene nije od njih uspio osloboditi. A bilo je stvarno ljudi sa velikim fizičkim i psihičkim problemima. Međutim, kad dođete kod njih, oni vas pitaju znate li povući obarač na pušci. Ako to možete, onda prolazite. Kad vi njima kažete da niste dobro psihički, da ste narkoman ili šizofreničar, oni uzvrate: „Pa, takvi nam trebaju. To se traži.“ Kvaka 22 – trebaju nam ludi.

* Da li ste imali probleme u Sarajevu kad ste se oslobodili vojske?

– Ne postoji borac armije BiH, koji nije toliko strašno želio da se skine. Ne postoji, siguran sam u to, na osnovu svih ljudi koje znam. Jedino je problem bila zavist kod onih koji nisu to mogli da ostvare. Kasnije su mi pričali o komentarima, da sam otišao iz rata, a otišao sam pet mjeseci pre kraja. Nakon što sam se skinuo s vojske, bio sam u Nemačkoj. Kad sam se vratio, bilo je: „Ovakav je, onakav je. Pobjegao je.“ Meni to apsolutno ne pada teško. Možete slobodno pisati da sam dezertirao, uopšte nemam problem, kao što ću dezertirati iz svake je**ne armije od sad pa do kraja `ivota. U svoju hrabrost ne sumnjam. Ja sam pilot i padobranac. Vozim motor i bio sam hrabar borac, a srećom nikog nisam ubio. Ja ne bih pobjegao iz rata da ne bih bio ubijen jer znam šta je smrt, kako to izgleda, ali bih pobjegao da ja ne bih ubijao ljude. Prozivali su me na portalima, pisali svašta ispod mojih slika i članaka, kako sam dezertirao. Ponosno dezertiram iz svake armije jer život je najvrednija stvar. Stvarno? Da poginem zato što se dva debila nisu mogli dogovoriti oko nečega? Nema šanse. Mogao sam to kad sam bio mlad i glup. Više nisam.

*Kampanje za mlade protiv droge često nose poruke tipa reci im ne. Za njih takve reči mogu delovati prazno budući da su u adolescentskom dobu skloni da čine upravo suprotno od onoga što im se kaže. Šta vi mislite, koja poruka bi bila delotvorna, jesu li vas nekad angažovali u tom kontekstu?

– (Smeh) Mene su zvali da budem zaštitno lice kampanje protiv droge. Ja sam to odbio ladno. Iz više razloga, a glavni je, a to sam im i rekao, da heroin nije problem. Heroin je lijek za problem koji ljudi imaju. Imaju potpuno pogrešan pristup : „izlječiti ljude od heroina“. Trebaš izlječiti ljude od trauma, od trauma iz djetinjstva, koje nose, koje su uzrok uzimanja heroina. Heroin je lijek i zato jeste opasan. Ne trebamo liječiti ovisnost, nego psihu ljudi. Trebalo bi zovnuti svijtske eksperte koji se u to razumiju da obuče naše psihijatre u tom polju, kao i psihologe, da mogu liječiti. Za tu kampanju protiv droge, oni su namaštali moje lice na džambo plakatu od čega mi se odmah povraćalo. Znači jedina kampanja, koja postoji je džambo je**i plakat i brošure na kojima bi vjerovatno trebalo pisat: „Reci drogi ne, koliko sada jer ja sam bio narkoman, a sad nisam i imam dobar život“. To ne pije vode. To znam i to je pranje para. To sam im i rekao, da peru pare na džambo plakate i brošure umesto da zovu prave ljude koje mogu problem riješiti. I to je to.

*Za vas slovi da ste “esktremni ateista”. Bivši ste narkoman, možda znate, da recimo makar ovde u Srbiji ima njih mnogo, koji su se nakon droge navukli na pravoslavlje.

– (Smeh) Imam jedan primer. Boro Đukanović, moj doktor koji me liječio na psihijatrijskoj klinici, koji je bio i moj profesor na Akademiji scenskih umetnosti kod koga sam prošao psihijatrijski test kad sam se upisivao na fakultet je vjerujem odmah vidio da foliram, ali me je vjerovatno pustio da spasim sebi život. Jedan od mojih najboljih prijatelja Kreko, koji je isto bio narkoman i danas je vehabija. On se skinuo s droge vjerom-islamom i otišao je kod Đukanovića. Pita ga on: „Jesi li još na heroinu?“, a on mu odgovori: „Ne, sad sam na islamu. “Aha”, kaže Đukanović: “Znači promjenio si firmu.”