Felini, Judžin O’Nil i brodolomni Srbi

Za svako postavljanje na scenu Felini je veliki izazov, jer se njegov klovnovsko-melanholični univerzum vezuje za slike i prilike sa voluminoznim divama, ekscentričnim protagonistima, mahom sišlim sa uma ili sišlim sa cirkuske arene. Ova dramska radnja se zbiva neposredno nakon atentata u Sarajevu 28. juna 1914. odnosno pred sam početak Prvog svetskog rata. Na palubi luksuznog okeanskog parobroda se nalazi visoko i raskalašno društvo sa urnom upravo preminule diva asssoluta Edmee Tetue. Njen prah bi trebalo da bude rasut u more pred ostrvom Erimo na kome je diva rođena. Ugledan krug gostiju se sastoji iz nekoliko slavnih operskih pevača, operskih intendanata u Rimu i Milanu, slavnog dirigenta, bizarne publike, zaljubljenika u operu iz celog sveta, lakrdijaškog predstavnika plemićkog staleža Granduca di Herzog, jedne slepe putnice-princeze, jednog predsednika vlade, jednog generala-feldmaršala i jednog šefa policije koji podseća na Raspućina – kao predstavnika Austrougarske monarhije. Kostimografija je sama po sebi burleskna. Pritom glumci nose maske autentičnih lica onih protagonista koji su u Felinijevom filmu iz 1983. igrali iste uloge. Ove maske daju pozorišnim akterima dodatne bizarne konture i groteskne akcente. Protagonisti su i u inverznim ulogama – muškarci igraju ženske uloge et vice versa, čime se fellinesque (na Felinijev način) parodira izveštačen i dekadentni svet opere u rasponu od histerije do elegije.

Jedne noći će na luksuzni okeanski parobrod biti prihvaćeni brodolomni Srbi koji su malim brodovima, bežeći od nastupajućeg ratnog vrtloga, pokušali da se domognu italijanske granice. Njihovo prisustvo na brodu je rizik, te će narednog dana biti prisiljeni da napuste parobrod, odnosno da odveslaju u pravcu ratnog broda. Pritom će doći do neočekivanog incidenta zbog koga će okeanski parobrod potonuti, ali italijanski žurnalist izveštava srećan ishod, gotovo svi putnici su spašeni.

Rasuti beli prah iz urne operske dive Edmee Tetue, simbolizuje propast evropskog društva kroz Prvi svetski rat.

To je jedna dramaturška narativna linija. Druga, koja se zbiva paralelno, ali ispod palube, dakle u utrobi luksuznog parobroda, predstavlja adaptaciju Judžin O’Nilove drame. „Kosmati majmun“ („The Hairy Ape“). Svet u utrobi luksuznog parobroda je antiteza izveštačenom i degenerisanom operskom svetu, odnosno u pitanju je dvoklasno društvo. Reč je o junaku zdravom kao dren, ložaču vatre na parobrodnoj mašini Jenku i socijalisti Longu, kao i o gorili, čiji kostim kao da je preuzet iz filma „Planeta majmuna“. Gorila je u osnovi pandan nosorogu, koji u Felinijevom delu ima veoma značajnu ulogu. Jenk će zastupati pravo i pravdu proletarijata i biti frustiran neuzvraćenom ljubavlju jedne devojke. U potrazi za humanim i socijalnim Jenk će u snažnom zagrljaju sa gorilom biti udavljen. Trijumf levijatansko animalnog nad ljudskim, kapitalizma nad socijalizmom ili iluzija da je spreg dvaju sistema moguć? Ovde se otvaraju višestruki semantički preseci. No u ovom po-svaku-cenu-spajanju dramaturških linija Felinija i O’Nila sastoji se Ahilova peta ove hibridne konstrukcije za koju je odgovoran novi upravnik „Kameršpile“ i reditelj ove predstave, Johan Simons. Socijalni kontrast na parobrodu koji simbolizuje današnju Evropu bi mogao biti delimično objašnjenje, ali dramaturški rasplet je ostao nedorečen, a mehanika dramaturških šarnira škripava.

Sučeljavanje socijalnih sfera (gornja i donja paluba) je opšte mesto sa socijalnom melodramatikom. Brodolomni Srbi koji će se ex nihilo, tražeći azil, obresti na palubi luksuznog parobroda, nose crne maske. Ovde je režiser očigledno pribegao anahronističkom stilističkom triku, aktualizujući motiv „Boat People“, odnosno afričkih brodolomnika koji svakodnevno prispevaju na italijansko ostrvo Lampeduza. Ne samo crne maske, već je i ples Srba nalik na afrički. Jedne noći će Srbi svirati cigansku muziku, kojoj ni izveštačeni operski svet, kao da je u pitanju Orfejeva lira, ne može odoleti, te će svi sići pod palubu da se „uhvate u kolo“ i zajedno zaigraju, ali nekakvim teškim, ritmički akcentuiranim plesom, kao u kakvom urođeničko magičnom transu, u kome se prevazilaze socijalne međe i statusi. No i mimo tog simboličnog pobratimljenja, Srbi će ipak biti izdati i prinuđeni da napuste parobrod. U ovaj motiv bi se mogla sabiti mnoga ondašnja i današnja istorijska semantika. Ali to je pak druga priča.