„Godine na 6“: Svi će, ranije ili kasnije, doći na red

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje delove knjige „Godine na 6“.

Uvek je teško naći prave reči za početak. Da li poći od rođenja, detinjstva ili… Ne, to bi bilo prepotentno. Možda, ipak, od trenutka kada sam shvatio da sam zalutao, ali takvih momenata je bilo isuviše da bih se opredelio za neki od njih. Zato počinjem ovako, direktno od trenutka kada sam i ne znajući napravio zaokret u životu i krenuo putem kojim i danas ponekad zabasam na stranputicu. Ovo pišem i pričam po sećanju, pa ako negde u faktografskom pogledu i ne budem sasvim precizan – ne zamerite, ipak se ponešto i zaboravi, a ako nekog zbog brzine sećanja i pisanja i preskočim pa ga ne pomenem, neka se previše ne ljuti. Kada zaradim mnogo para od ovog štiva, pisaću, kako to obično biva, novo i dopunjeno izdanje, pa onda još jedno i tako stalno ukrug. Svi će, ranije ili kasnije, doći na red. Toliko o tome, a sada napred u priču!

Vaš,
V. J. DŽet

Prvo okupljanje Crnih bisera

Dan za početak. Beograd, februar 1964. godine, nedelja po podne, pola dva. Poslednji dan zimskog raspusta, za mene poslednjeg u srednjoj školi. Zima je još pružala otpor kroz ostatke prljavog snega, bajatog i izgaženog koji se cedio na zubatom suncu. Temperatura – ni da se raskomotiš, ni da obučeš nešto toplo. Stojim na trotoaru preko puta ulaza u moju zgradu u Kičevskoj 22, žmirkam na suncu i razmišljam: od fudbala nema ništa, teren u XIV gimnaziji, meni tog trenutka iza leđa, prekriven je vodom i lapavicom, ne vredi. U bioskopima nema ničega što već nisam video, a da se penjem gore, mislim u kuću, mrzi me. Nema prenosa na televiziji, a već dugo nemam novih ploča za preslušavanje, jebi ga. Da bazam po gradu bez veze, stvarno mi ne pada na pamet, jer tamo tek nema ničeg. Ne zaboravite to da 1964. kafići, klubovi i slično ni u teoriji nisu bili u projektu. Totalna propast, zar tako da protraćim poslednji dan poslednjeg raspusta u poslednjoj godini srednje škole? U američkim tinejdžerskim filmovima se u ovakvim trenucima uvek nešto desi, ali ja kao iskusan vuk (imao sam već osamnaest godina) nisam očekivao nikakvo čudo, jednostavno sam se mirio sa situacijom i čekao da naiđe neko sa kim bih se malo zezao i ubio vreme. Nigde ni žive duše. Pa da, nedeljno popodne je uvek takvo. Iz pravca Ulice Ivana Milutinovića primećujem poznat lik. Da li je… Jeste, on je, Goran. Gorana Vukićevića sam upoznao preko svog najboljeg druga Nenada koji ga je znao još iz obdaništa.

– On svira klavir ,,krvišno“! – rekao mi je Nenad, a to je značilo da je on stvarno majstor. U to sam se uverio ubrzo na nekoj školskoj zabavi, kada je Goran stavio šal preko dirki i otprašio nekoliko flojd kramer fazona. Dakle, pomenuti lik mi se približavao uz Kičevsku, brzim koracima, šljapkajući po vlažnom trotoaru. Pod miškom sam mu zapazio metalnu kutiju sive boje, veličine kutije za cipele broj 42.

– E, Gorane, ‘des’ kren’o?
– Ma, idem na svirku, tu iza Kalenić pijace ima neka mesna zajednica, pa…
Opa, čarobna reč – svirka. Da li ja to dobro čujem, možda nešto i bude od ovog dana!
– Ko svira? – pitam, kao ne interesuje me, nego onako.
– Onaj tvoj Ivan, njegov brat Slavko, pa onda ja, Voja i neki koje ti ne znaš.

Ivan Božović je bio momak koji me je te godine stigao u školi. Ne zbog toga što sam ja ponavljao, nego je on davao po dva razreda za jednu godinu, pa je tako sa šesnaest godina stigao do mature. Bio je zgodan dečko, pomalo nadmen, svestan svoje inteligencije, ali inače OK. NJegova sestra Iva bila je sa mnom u školi od početka gimnazije. I sad još i to, on svira gitaru, i to električnu i to jos u grupi!

– I kako vam se zove orkestar?
– Crni biseri, po onom filmu. Hteli smo da se zovemo Apostoli, ali njegova tetka Saša to nije dozvolila.

Tetka Saša Božović, narodni heroj iz Drugog svetskog rata, autor čuvene knjige Tebi moja Dolores, bila je majka Ive, Ivana i malog Slavka i opravdano je mislila da nije baš umesno da njena deca imaju bend po imenu Apostoli.
– Da pođem i ja sa tobom?

– ‘Ajde, ali keve ti, ponesi ovo pojačalo, otpade mi ruka koliko je teško!

Tako sam pod jedan – rešio misteriju predmeta veličine kutije za cipele broj 42. I pod dva – prvi put uzeo u ruke nešto što služi za pojačavanje zvuka. Ni najmanjim delom svoga uma nisam bio svestan da tog trenutka moj život, poput mlaznog aviona u punom letu, pravi zaokret i kreće jednim novim i neispitanim pravcem prepunim zamki i iznenađenja. But the best is yet to come, što bi rekao DŽon Kliz.

Elem, uzeh onu sivu spravu veličine kutije za cipele broj 42 i krenuh za njim. Još pamtim težinu tog metalnog predmeta kao što se pamti prvi poljubac, prvi gol u životu, prve batine ili prva… Išli smo hitrim korakom i za desetak minuta smo bili tamo, u Banijskoj ulici iza Kalenićeve pijace. Ceo taj kvart, od Banijske prateći NJegoševu pa do Mutapove, sastavljen od starih oronulih prizemnih zgrada, bio je u fazi rušenja kako bi se oslobodio prostor za nove višespratne objekte, kao što je robna kuća i slično. Međutim, čini se da je u jednom trenutku ponestalo para ili možda stanova za raseljavanje, ili su možda opet menjali plan, tek, ceo taj pejzaž je vizuelno bio kao u nekom horor filmu. Ličio je na grad u kome su nedavno završene ulične borbe ili još gore, kao da je upravo tuda protutnjao zemljotres.

U jednoj od tih načetih kuća, od koje su samo zidovi i krov bili na mestu, smeštena je bila privremeno lokalna organizacja mesne zajednice. Na ulazu rukom nacrtan plakat na kome je pisalo: ,,Danas čajanka, sviraju ‘Crni biseri’, početak 15.30!“ Unutra goli zidovi, peć na naftu, nekoliko desetina pohabanih školskih stolica poređanih uza zid, sijalica od 200W i rasveta par ekselans. U dnu ,,sale“, bez bine, stoji bend. Pored već pomenutog Ivana, tu je i njegov mlađi brat, četrnaestogodišnji Slavko, koji svira tenor saks i primećujem da je nešto niži od njega. Tu je i Steva zvani Stefek sa frizurom a la Brus Vele, jer naravno svira ritam gitaru. Bubnjar Krcko, sa naočarima za vid i rastom najmanji od svih, delovao je najozbiljnije od svih. Bio je tu i Voja Kličković, poznanik iz obližnje XIV beogradske gimnazije, nešto mlađi od mene, ali i on sa gitarom. U toku je bila žučna diskusija ko će da svira bas, jer je grupa od zajednički ušteđenih para kupila bas gitaru, doduše pravljenu, ali drugačijih nije ni bilo u gradu, pa je valjalo da neki od gitarista preuzme tu ulogu u orkestru. Ivan, naravno, kao solo gitarista nije ni pomišljao na tu soluciju, Steva je rekao da on ima i gitaru i pojačalo i da ga baš uopšte ne zanima, a Voja je povišenim tonom izjavio:

– Ja, bre, sviram gitaru bolje od vas dvojice zajedno, a vi biste da me degradirate na to čudo sa četiri žice!

Pošto njegov amandman nije naišao na razumevanje, demonstrativno je spakovao svoj instrument, obukao kaput i ljutito otišao. Publika je već ulazila, sve naši vršnjaci a i mladi, okupljali su se oko peći i gledali ka Biserima očekujući početak svirke. Ekipa je bila pomalo smetena i nervozna upravo završenim ,,incidentom“, pa su svi ćuteći nervozno pušili.

– Pa, dobro – reče Krcko – da ne znaš ti da se snađeš sa bas gitarom?

Shvatio sam da je to pitanje upućeno meni i zato sam hladno, što sam hladnije mogao, rekao:

– Zaboga, pa ja sviram bas već godinama!
– Pa šta se čeka, ‘ajmo na pos’o! I krenusmo.

Ivan je imao česku futuramu III gitaru sa tri magneta – ,,ista kao henkova samo malo drugačija i pišti!“ Pojačalo mu je bilo marke selmer i imalo je, brat bratu, 8 do 10 vati. Stevina gitara je bila klira sa jednim magnetom, a komplet je upotpunjava minijaturno pravljeno pojačalo od 5 do 6 vati. A bubanj? E toga nije bilo. Krle je pred sobom na tronošcu imao izviđački lobos, a pored sebe na metalnom stalku za note umesto nota činelicu velilčine tanjirića za čaj. Za ovu priliku Goran je svirao harmoniku:

-To mu dođe kao ručna organa – složili su se svi. E, sad ja – dali su mi taj novi, crveni pravljeni ,,basić“ na kojem je ponosno pisalo huker. Ona metalna kutija veličine kutije za cipele broj 42 bila je namenjena kao pojačalo baš za bas, u koje treba da se ja uključim.

– Ima preko dva vata – reče Ivan.
– Dovoljno – rekoh – a u sebi pomislih – i previše.

Nastavak sledeće subote

O autoru

Vladimir Janković DŽet rođen je u Beogradu, 1946. godine. Poznat je po svom delovanju u grupama Crni Biseri, Tunel i Vlada Jet Band, kao jedan od najvećih diskofila u Srbiji, a od 1978. i kao autor i voditelj brojnih radio emisija: Linija za rokenrol, Demo ekspres i svakako najpoznatije od njih: Hit 202.

Narudžbenica
Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića DŽeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.