Foto: Shutterstock/Eugenio MarongiuKako je izgledao period od 25. jula do 2. avgusta viđen iz ugla novinarke Olivere Đurđević pročitajte u Danasovom dnevniku u nastavku.
Utorak, 25. jul
Jul je na izmaku.
Ili mi se samo učinilo?
Kao da je još uvek traje onaj krvavi prvomajski užas iz Ribnikara, iz Dubone i Malog Orašja, kraj Mladenovca.
Protesti se valjaju ulicama sve većeg broja gradova u Srbiji, poput konstantnog krika, krika koji je prizivanje razuma.
Sreda, 26. jul
Tabloidi neumorno poput ogromne mašine koja brekće nastavljaju proizvodnju ludila.
Bez svilenih rukavica, ali ne i bez svilenog gajtana.
Roditelji ubijene dece ni posle najstrašnijeg gubitka ne mogu da od te tabloidne, bolesne nekrofilije zaštite svoju zauvek izgubljenu decu.
Šiklja bezobzirnost, zaglušujuće.
Tako to ide u zemlji očeva, u kojoj svakog meseca bude ubijena neka žena.
Jer, kako kaže mudrost Moraš sam porasti, bez obzira koliko ti je otac visok.
Evo ga ministar inostranih poslova, brižno, takoreći očinski uvodi Miloševićevog unuka na scenu…
Svi sinovi.
Kao onaj čuveni vragolasti sin Nikole Pašića, koji ima svoj trg.
Četvrtak, 27. jul
Odgledala sam epizode dokumentarnog serijala Mediji u Srbiji: Hronika propadanja, koji je uradio Slaviša Lekić.
Temeljno urađeno i jedno je sigurno, Slaviša Lekić je znao da ako se istorija ponavlja, svaki ponovljeni put je sve gore.
Tome smo svedoci, svakodnevno.
Petak, 28. jul
Kraj uzglavlja mi stoji Unutrašnje more Danice Vukićević i Po njima se ništa neće zvati: Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka Ivana Jankovića, autora ozbiljnih i važnih naučnih knjiga, ali meni je najdraža ona koja to samo prividno nije, Kata Nesiba i komentari.
Autor napominje da je knjiga Po njima se ništa neće zvati nastala slučajno, uzgred, kao da se sama napisala, kao i Kata.
Dovoljno je samo iz sadržaja izdvojiti imena epizodista Gliša Zuban, pesnik predan poroku pijanstva i nasilju sklon, Mihailo Ćelošević, denuncijant, Teča Aleksandar, simbol nepotizma i korupcije u ustavobraniteljskoj Srbiji, Tasa Belopoljac, dugogodišnji člen kvarta dorćolskog…
Kakvi naslovi!
U uvodnom tekstu autor primećuje da je u svim tim tekstovima, koji su nastali na osnovu temeljnih dokumenata, u sudbinama epizodista i statista primetno nasilje.
U tom uvodnom tekstu autor ukazuje na činjenicu da je odnos prema telu i telesnom integritetu bio drugačiji tada.
Tuklo se javno, batinama, kamdžijama, sve redom, žene, deca, bilo je to kao dobar dan.
Kaže autor da su pojedini činovnici mogli kada im dune, onako, uzgred i bezrazložno, koga hoće i kada hoće da izbubecaju, bez posledica.
Svaka priča u knjizi Po njima se ništa neče zvati je roman sama po sebi, samo naizgled sa junacima iz srpskog XIX veka.
Sa sve Mužeotrovnicama, Persijancima u Beogradu, Vračom Stevanom Vuk Brankovićem Hromim, čovekom skitnicom i budalom…
Dobre knjige se ne daju prepričati, one se moraju čitati.
Subota, 29. jul
Razgovaram sa M. B., svojom drugaricom koja je kao licencirani turistički vodič obišla ceo svet, čak je i na Tibet stigla, nekoliko puta, o porazima generacije kojoj pripadamo, porazima čije posledice snose naša deca, unuci…
Presabiramo se, strepimo. M. B. me je pozvala na ručak posle povratka sa jednodnevnog izleta u Veneciju koji je, iako u penziji, slabašnog zdravlja, posle ozbiljne operacije, otišla da odradi posao, da dopuni svoje penzionerski budžet.
Nedelja, 30. jul
Nedelja.
David Albahari.
Reči su tesne.
Ponedeljak, 31. jul
Viktorija se vratila sa dvodnevnog izleta u nekom seoskom domaćinstvu.
To taj dvodnevni izlet je njeno letovanje.
Oduševljena je, za nju je svaki predeo izvan njenog petnaestospratnog solitera u Beogradu priroda, kaže, drugi svet.
Nestvaran.
Pričam joj o svom dvodnevnom julskom boravku u Bezdanu na Letnjim feminističkim susretima na koji su me povele mlade žene iz BEFEM-a.
O Lani, Dženet, Melaniji, Milici, Jelenama Mariji i o Neri…
O tim pametnim mladim ženama i jednoj kerušici, koje sam upoznala, koje znaju, za razliku od naše generacije, da imenuju sve pojavne oblike nasilja, neposredno, direktno, bez okolišanja, da artikulišu genezu, sa visokom svešću, bez fraza.
Da neposredno saopšte jedna drugoj da samo zajedno, uz međusobnu podršku mogu uticati da bar jedna žena manje bude ubijena, da silovatelji ne mogu biti junaci naslovnih strana, da ovo društvo bez obzira na najveće strane investicije, na svetu i u kosmosu, pa i crnim rupama, sa sve kilometrima puteva, stadiona i sportskih hala, sportskih pobeda, ne može promeniti svoju sliku u ogledalu dok u njemu svako dete, svaka žena, svaka invalidna osoba, svaka starica i starac, svako drugačiji, ne bude najelementarnije, sada i odmah, bez odlaganja, zaštićen od svih oblika nasilja, zlupotrebe, poniženja, eksploatacije…
Deluje ta njihova rusoovska angažovanost, aktivizam, utopijski, nemoguće, ovoj našoj generaciji čija koža pamti i stidi se.
Duboko verujem u njih, u njihovu međusobnu podršku.
Naše kćeri.
One od kojih se traži da rađaju sinove, one kojima će država pomoći oko tog nataliteta i konkursom za reklamni spot koji se nagrađuje.
Utorak, 2. avgust
Srećni penzioneri u ranim jutarnjim časovima odlaze u svoje opštine samo sa ličnom kartom po svoje doživotne povlastice koje im velikodušno deli gradonačelnik Beograda.
Uz doživotnu povlasticu za vožnju propusnica i za bazen.
Ima li gde takve brige o bakama i dekama?
Prijateljice me obaveštavaju da su penzioneri pohrlili po sve te penzionerske divote, a da će one glasati za Dobricu Veselinovića!
Kažu, dugujemo to svojoj deci, svojoj unučadi, ako neko od njih ostane u ovoj zemlji, u ovom gradu.
Na ulazu u zgradu opštine, s leve strane, postavljen je nekakav graničnik uz sam zid, starci i starice stoje na svojim klimavim nogama zbijeni uza zid, a na sredini ulaznog hola veliki sto, udobna stolica i u nju zavaljen ogroman, u najboljim godinama, portir koji bi volu mogao rep iščupati.
Igra igrice na svom mobilnom telefonu.
Jedna starica izlazi iz tog zbijenog reda bez protesta, počinje da šeta, ne smetajući nikome, oslanjajući se na štap.
Portir joj strogim glasom naređuje da se vrati u zbijeni red i da se ne šetka, nije joj ovo ulica.
Ona začuđeno kaže da ima neke tegobe sa svojim nogama, da joj je čak i stajanje od tri minuta naporno, da joj je bezbolnije kada šeta.
Rekao sam, vrati se i stani u red! strogim, bespogovornim tonom naređuje povisok i podebeo portir zavaljen na svojoj udobnoj stolici.
Neću da stojim u redu, čekam svoj red šetajući, odgovara mirno starica.
Ovo je opština, nije šetalište, stani u red i čekaj! opet će strogo portir ovog puta promenivši svoj poluležeći položaj na stolici u sedeći, onako direktorski, neodoljivo podsećajući na onog čuvenog direktora EPS-a, onog Miću, koji nije znao da blato nije ugalj.
Autorka je novinarka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
