Fernando Aramburu: Kalkulacije ometaju pisanje, čitaoci ocenjuju delo

Ali, posle nekoliko razmenjenih mejlova s njegovim agentima, pristao je na razgovor „elektronskim putem“.

Intervju mejlom.

Prema njegovom romanu „Otadžbina“, koji je u srpskom prevodu sa španskog Vesne Stamenković objavila izdavačka kuća Dereta, upravo je snimljena istoimena serija od osam epizoda u produkciji HBO, čiji je scenarista Aitor Ganolondo. Gledaoci u Srbiji mogu da je vide na ovom kanalu i njegovim platformama.

Roman „Otadžbina“ je od svog pojavljivanja u Španiji 2016. do danas postao fenomen, a ozbiljni književni kritičari proglasili su ga prvim španskim klasikom 21. veka: 2017. i 2018. bio je ubedljivo najprodavaniji roman u Španiji, a do sada je na španskom jeziku prodat u čak 1.100.000 primeraka širom sveta.

Preveden je na tridesetak jezika. Između ostalih priznanja dobio je Nacionalnu nagradu za književnost, Nacionalnu nagradu kritike, Euskadi, „Fransisko Umbral“ i dve italijanske ugledne književne nagrade Strega i Tomasi di Lampeduza.

Kroz kratke odeljke prepune raznovrsnih likova svih društvenih slojeva, Aramburu u ovom romanu prati sudbine junaka tokom gotovo tri decenije, od 80-ih godina 20. veka, pa sve do 2011, kada ETA objavljuje konačni prekid oružanih aktivnosti.

„Otadžbina“ se blistavo razvija nelinearnim pripovedanjem dok evocira istoriju nasilja, podstiče raspravu o istini i pomirenju, ali i otkriva moralne dileme s kojima se suočavaju i porodice žrtava i počinioci.

* Kako četiri godine nakon prvog objavljivanja vašeg romana „Otadžbina“ gledate na i dalje veliku popularnost vašeg dela?

– Za sebe mogu reći da sam srećan pisac. Moja knjiga je došla do mnogo čitalaca u Španiji i u svetu. Književna kritika je prema romanu bila velikodušna, dobio je nekoliko nagrada. Sve je to dobro, nikad mi se tako nešto nije dogodilo. Ogromnu popularnost vidim kao podsticaj da sa istom strašću nastavim da pišem kao i dosad. Ne mislim da sam s ovim romanom dostigao bilo kakav cilj. Kreativno putovanje se nastavlja.

* Ovaj vaš prvi roman objavljen na srpskom jeziku, otvara teme kao što su bol, patnja i praštanje. Može li i treba li književnost da doprinese rešavanju društvenih i političkih problema?

– Mislim da pisac dok piše ne treba da razmišlja o mogućim odjecima koje će njegove knjige imati kod čitalaca. Reč je o kalkulacijama koje ometaju pisanje. Sam pisac ima već dovoljno posla dok se trudi da ono na čemu radi napiše nabolje što može, ume i zna, nastojeći da zadovolji sve zakonitosti spisateljskog zanata. čitaoci su oni koji treba da tumače neko književno delo i odluče budi li ono njihovu savest ili ne.

* Volite poeziju, pišete o poeziji. Poslednja zbirka vaših eseja o poeziji „Vetas profundas“ veoma je zanimljiva, čini se da čitaoce poezija zanima sve manje. Da li je to način da se poezija populariše?

– Ubeđen sam da je poezija nasušna potreba svakog ljudskog bića. Ne mislim samo na poeziju među koricama pesničkih zbirki. Ljudi za poezijom tragaju na sve strane: u tekstovima pop i rok pesama, u krajolicima, u oblicima, u ukusima, u prijateljstvu, u sećanjima i naravno u rečima. Ako ljudima pomognemo da se susretnu s poezijom, ako je učinimo primamljivom, siguran sam da će poezija poezija dobiti mnogo više poštovalaca.

* Šta mislite o poeziji ovogodišnje nobelovke Luiz Gluk?

– Mislim da je Luiz Gluk tu nagradu zaslužila. U Španiji smo imali sreće da je jedan ozbiljan izdavač dobro poznavao i godinama unazad čitao poeziju Luiz Gluk. Njene pesme su mu se veoma dopadale, preveo ih je na španski i objavio, mada ova pesnikinja u Španiji nije bila mnogo poznata. Ali, čim su čuli da je dobila Nobelovu nagradu, zainteresovani čitaoci su brzo mogli da nabave njene knjige. Upravo su zato ugledne književne nagrade poput Nobelove korisne.

* Kako vidite budućnost španske književnosti?

– Mislim da trenutno postoji značajan broj dobrih i kvalitetnih pisaca koji pišu odličnu poeziju, prozu i publicistiku. Posebno treba obratiti pažnju na bum koji su u Španiji u poslednje vreme izazvale knjige čiji su autori žene.

* Jedan od problema u Španiji je i pitanje rodno senzitivnog jezika. Španska kraljevska akademija (RAE) o tome nije izrekla jasan stav. Da li je to za vas društveno ili lingvističko pitanje?

– Reč je o društvenom pitanju koje će se zasigurno na neki način odraziti i na sam jezik. Ne vidim kako s bilo koje ideološke pozicije možete da naterate ljude na koji način da pišu, govore i izražavaju se. To nikada nije funkcionisalo.

O sagovorniku

Fernando Aramburu (1959) smatra se pripadnikom takozvanog španskog novog narativa. Diplomirao je španski jezik i književnost, od 1985. radio kao predavač u Nemačkoj, da bi 2009. napustio nastavu i posvetio se isključivo pisanju. Dosad je objavio sedam romana, tri zbirke kratkih priča i jednu knjigu za decu. Po knjizi „El Trompetista del Utopia“ („Trubač utopije“) snimljen je i film „Bajo las estrellas“ („Pod zvezdama“), a za zbirku kratkih priča „Los peces de la amargura“ („Ribe gorčine“) osvojio je Nagradu „Mario Vargas Ljosa“. Trenutno živi u Nemačkoj.