FEST je dnevno imao više publike nego Berlinale tokom celog festivala

Reč je o knjizi, objavljenoj u ediciji Festovih 50 u izdanju Biblioteka grada Beograda, a koja daje širu sliku, a ne letimičan, hronološki pogled na FEST, koji je uz BITEF možda najznačajnija kulturna manifestacija na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

– FEST je bio beogradski samo po mestu održavanja, a po svom duhu i opredeljenju jugoslovenski, ne samo zato što je repriziran u više od 60 eks YU gradova. U pitanju je festival koji je svojevremeno bio filmski prozor u svet za pola aktuelnih članica EU – podseća Una Čolić Banzić.

Prema njenim rečima, kroz više celina ove monografije čitaoci između ostalog mogu da saznaju kako je nastao FEST, kako je funkcionisao taj festivalski mehanizam i uticao da početkom 70-ih Beograd zabeleži najveći rast publike među evropskim prestonicama.

Mnoge će verovatno iznenaditi i to što je FEST, kada se o marketingu ovde nije mnogo znalo, postao brend koji se brzo razvijao.

FEST je imao poseban televizijski format Hroniku FEST-a, svoj FEST simpozijum; programske iskorake od prvog do poslednjeg FEST-a, među kojima su i zaboravljena Filmska parada i Ponoćni program.

U ovoj knjizi reanimirana su i sećanja na FEST na TV-u – koji je odgledalo 30 miliona gledalaca, kao i Festoviziju koju je pratila cela Jugoslavija.

Tu su i Melodije FESTA ne samo na LP–u već u analizi filmske muzike u poslednjih pola veka i jedan je od poslednjih napisanih tekstova Zorana Simjanovića.

Kao na filmu, ovde su i slike iz života FEST-a , kao i neposredni lični doživljaj festivala o kojima govore Rajko Grlić, Milko Mančevski, Goran Marković, Goran Paskaljević…

– U tim skrivenim presecima prošlosti pronaći će mnoge nepoznate detalje i najrevnosniji posetioci – kaže u intervjuu za Danas Una Čolić Banzić.

Impresivna je lista svetskih filmskih imena koji su bili gosti FEST-a. Kako su se ponašale te velike zvezde u prvim decenijama festivala u odnosu na ove koje danas dolaze na FEST? Šta ih je motivisalo da budu gosti, da li je njihov dolazak podrazumevao visok honorar, gde su odsedali, jesu li imali specijalne prohteve, kao što je to svojstveno današnjim zvezdama?

– O tome najbolje svedoči Mirjana Van Barikom koja je dugo godina iz Amerike dovodila najveće filmske zvezde: Hopera, Fondu, Bogdanoviča, Nikolsona, De Nira, Kopolu… Nikada nismo platili jedan dolar za dolazak desetine najvećih svetskih filmskih zvezda na FEST. Niko od njih nije tražio honorar. Svi su do Beograda stizali ekonomskom klasom izuzev jednog koji je zbog hitnosti stigao prvom. Sve avionske karte JAT-a bile su po povlašćenim cenama ili besplatne. Nisu tražili specijalan smeštaj niti su imali bilo kakve prohteve. Bili su smeštani u hotelima “Jugoslavija” i “Metropol” – objasnila je Mirjana Van Blarikom. Izvesno je da kasnijih godina mnogi poznati glumci, režiseri u Beograd nisu dolazili besplatno.

Poznato je da je Tito prvi pokrovitelj FEST-a i da je na samom početku ove manifestacije odlikovao deset svetskih sineasta. Cela procedura u vezi sa odlikovanjima je prilično komplikovana, a sve je rešeno za sedam dana. Kako gledate na tu efikasnost, imajući u vidu da je FEST tada verovatno imao mnogo manje ljudskih resursa nego sada, da ne upoređujemo tehnologije kojima raspolažemo sada u odnosu na ono vreme…

– Začuđujuće brza, efikasna, operativna, organizaciona sposobnost, ne samo FEST-a već i Kabineta tadašnjeg predsednika SFRJ, ostala je nedostižna u narednim dekadama. Posle odlikovanja štampa u Francuskoj se pitala: „Da li će se toga setiti i predsednik Pompidu?“ Setio se i već na narednom Festivalu u Kanu odlikovao je Čaplina, koji mu je bio i počasni gost. Isti, francuski mediji tada su predsedniku Žoržu Pompiduu poručili: „Vaša odluka da odlikujete Čaplina, posle Titove, nije originalna“.

Tito od 13 filmova sa prvog FEST-a koji su mu poslati da ih pogleda nije gledao jedino „Vudstok“, onaj isti čiju je kartu Peca Popović platio do tada najskupljim diskografskim izdanjem u svetu – trostrukim albumom upravo „Vudstoka“. Titu se iz tog FEST-ovog paketa posebno dopao film „O jagodama i krvi“ – film o studentskim protestima u Americi. Doživotni jugoslovenski predsednik morao je svih 13 filmova da vrati najdalje za deset dana, zbog ugovorenih obaveza distributera. Predsednikove obaveze ih nisu interesovale.

Iako se o brendovima ovde tada nije mnogo znalo, FEST je na samom početku to postao. Dobio je upečatljiv logo, svoj prvi slogan „Hrabri novi svet“… Kako gledate na taj moto festivala i ovog jubilarnog, 50. po redu, koji referiše na njega, pa glasi “Novi hrabri svet”. Ima li po vašem mišljenju hrabrosti i novina u filmovima i festivalima danas?

– Za osnivače FEST- a Hrabri (vrli) novi svet označavao je kulturno-društveni profil festivala, bio je otvoren, slobodan, angažovan i kritičan za sve one filmove koji su u središtu pažnje imali čoveka, a ne teze o njemu i mistifikacije o njegovoj egzistenciji. Dakle, film koji upozorava na socijalne i lične probleme ljudi, uznemiri, probudi savest vremena i sredine… Festivali moraju da osete puls vremena, publike, filmske umetnosti uopšte. A hrabrih bi trebalo da bude ponajviše u umetnosti pa i filmskoj. Očekivati da će se samo sloganom nešto promeniti ravno je očekivanju da će autobus biti brži ako ga ofarbate u drugu boju. Ali, kako je FEST proizvod ovdašnje sredine, mentaliteta, ne mogu a da se ne setim zapažanja Gorana Gocića u monografiji: “Po zatiranju tragova svojih prethodnika, selektori FEST-a više su ličili na rimske imperatore nego na kolege Žila Žakoba. Štaviše, ukidali su i vlastite programe da bi napravili mesta za nove”.

Šta čitaoci još mogu da otkriju o životu FEST-a iz ove knjige?

– U tim skrivenim presecima prošlosti pronaći će mnoge nepoznate detalje i najrevnosniji posetioci. Recimo, jedinstven slučaj u pola veka ovog festivala, film koji je prikazan dva puta, na prvom i drugom FEST-u. Reč je o dokumentarnom filmu „Zdrav podmladak“ Lazara Stojanovića i Toma Gotovca koji je prikazan 1971. u okviru Specijalnog programa Konfrontacije. Prikazan je i sledeće 1972. godine. Publika FEST-a bila je poslednja koja je videla taj film – baš kao i autori. Prilikom hapšenja Stojanovića pored „Plastičnog Isusa“ oduzet je i „Zdrav podmladak“. „Isus“ je vraćen u ratama a „Podmladak“ nikada. Taj film je jednostavno nestao ili se možda nalazi još u nekim nerashodovanim bunkerima MUP-a ili BIA. Autor „Plastičnog Isusa“ bio je i Član organizacionog odbora Simpozijuma FEST-a (1971).

Druga gotovo nepoznata epizoda iz ranog života FEST-a odvija se u u potkrovlju kuće Jevrema Grujića. Tu se 1972. okupila prvorazredna filmska ekipa sklona svakoj vrsti stvaralačkog izazova: Karpo Aćimović Godina, Dušan Makavejev, Puriša Đorđević, Bak Henri, glumac i scenarista “Kvake 22”, zatim Miloš Forman koji se u tada snimljenom filmu pojavljuje i kao glumac, umotan u zavoje do granice neprepoznatljivosti. Sa njima u Svetogorskoj je i Pol Morisi, desna ruka Endija Vorhola, kao i Frederik Vajzman, poznati američki dokumentarista. Ovaj projekat nije mogao da prođe bez Tinta Brasa, italijanskog scenariste i reditelja. Tako je u Beogradu nastao kratki igrani film „Nedostaje mi Sonja Heni“.

FEST je i za mnoge domaće autore bio više od festivala?

– U Monografiji se nalaze kadrovi sećanja i na nestandardne filmske početke. Goran Paskaljević otkriva da mu je Čolić (direktor FEST-a) ponudio da bude volonter i šofer FEST-a. Tako je Goran te 1973. „renoom 8″ njegove majke dva dana po Beogradu vozio tada nepoznatog američkog glumca. Bio je to Robert De Niro.
Milčo Mančevski je za skopski „Ekran“ intervjuisao Milutina Čolića. „Imao sam šesnaest godina, a on strpljenja da odgovori na moja naivna pitanja. Odgovore je diktirao polako, naglasivši čak i gde su tačke i zapete u rečenici. Za mene je FEST bio deo vaspitanja, deo onoga što sam danas. Moje obrazovanje, znanje i ukus“, navodi ovaj poznati makedonski reditelj. Goran Marković zapaža da su čitave generacije na FEST-u odrasle i preko njega formirale ne samo filmski ukus, nego i pogled na svet. Za Rajka Grlića FEST je bio čudo za koje smo mislili da smo ga zaslužili, uz ocenu da su tada u takvoj Jugoslaviji različiti stvaraoci iz različitih kultura bili među onim retkim koji su tu državu ujedinjavali dok su ih bezlični političari na identičan način razdvajali. U sukobu kulture i nacionalizma kultura je poražena, političari su pobedili; Jugoslavija je nestala – piše Grlić.

Koji podaci su vama lično bili impresivni kada ste pretraživali arhive radeći na monografiji?

– Iznenađujući je da je Beograd 1973, 1974. i 1975. sa oko 4,5 miliona gledalaca na godišnjem nivou, postao evropska prestonica sa najbržim rastom bioskopske publike u Evropi. FEST je imao dnevno više publike nego Berlinski festival tokom celog festivala. Rekordne 1976. FEST je privukao neverovatnih 215.066 gledalaca. Taj rekord oboren je već naredne kada je zabeleženo 250.812 posetilaca. Beograd je tada imao 1,2 miliona stanovnika. Danas gotovo dvostruko više ali sa nesrazmerno manjom posetom u odnosu na prvih deset godina FEST-a.

Broj akreditovanih novinara na FEST-u bio je veći od broja akreditacija na tada održavanim kongresima Saveza komunista – bilo saveznim ili republičkim. Iz Bugarske, Rumunije, Mađarske – danas članica EU – dolazili su puni autobusi filmskih radnika da vide filmove koje nisu mogli ni smeli da vide u svojim zemljama.

Tiraž FEST romana, u izdanju BIGZ-a, prvog kola, bio je po naslovu 20.000, odnosno 30.000 primeraka drugog kola. Rasprodat je za dva i po meseca. FEST je bio veoma interesantan i Zapadu. Rusi su recimo tada otkupljivali ne više od 12 filmova sa Zapada. Plaćali su 12.000 dolara za jedno prikazivanje. Tako je posle tajne projekcije u Ruskom domu kupljen „Dvadeseti vek“ koji je Bertoluči lično doneo u Beograd.

U knjizi je mnogo zanimljivih momenata, od izazova simultanog prevođenja, preko Titovog zapažanja da na listi predloženih svetskih sinaesta za odlikovanja nema nikog iz Nesvrstanih. Postoji li neka, od te vrste, anegdota koju biste izdvojili?

– Neponovljiva scena, meni bar, svih 50 izdanja FEST-a, stiže sa bine Doma kulture „Vuk Karadžić“. Deo je sećanja Mirjane Van Blarikom. Kit Karadin bio je na FEST-u kada i Altmanov „Nešvil“ u kome je igrao. Projekcija je nešto kasnila. Krenuli su već povici iz sale: Puštaj film! Znajući da Karadin ume da svira, Mirjana je pitala domaćine imaju li u Domu gitaru. Brzo su je našli u muzičkoj sekciji. Karadina je zamolila da odsvira nešto publici dok ne stigne kopija. Iznenadio se, ali nije imao kud. Pojavio se na bini. U sali tajac. Kit Karadin je otpevao pesmu “I’m Easy”, temu iz filma „Nešvil“ koju je komponovao. Publika je bila oduševljena. To je bio njegov prvi javni muzički nastup ne samo na filmskom festivalu već uopšte na javnoj sceni. Pesma za koju je Kit napisao tekst, otpevao i odsvirao je na FEST-u kasnije dobija Zlatni globus a potom i nagradu Oskar za najbolju originalnu pesmu.

Kako gledate na, uslovno rečeno, poziv rediteljke Jasmile Žbanić umetničkom direktoru FEST-a da se na ovoj kultnoj beogradskoj manifestaciji prikaže film “Quo vadis, Aida?“ koji je u Berlinu osvojio tri nagrade za najbolji evropski film, za najbolju režiju i za najbolju glavnu žensku ulogu. Šta vi kažete, da li zaveštanje od četiri slova obavezuje da ovaj film FEST predstavi Beogradu?

– Kad je prošle godine “Dara” ispala iz borbe a ”Aida” prošla i nominovana za nagradu Oskar u kategoriji za najbolji film van engleskog govornog područja, mnogi, ne samo filmski radnici u Srbiji korektno su i kolegijalno poželeli sreću autorima tog filma i filmu uopšte. Oskar nije otišao u “Aidine” već u druge ruke. Rekla bih da “problem” s “Aidom” nastaje onog trenutka kada dobija tri prestižne evropske nagrade. Za mnoge od onih koji su je do juče bodrili “Aida” je postala sporna. Verujem ipak da će ovdašnja publika videti i taj film.

Na bini sa Beatris Dal

Osnivač, spiritus movens FEST-a je bio Milutin Čolić, vaš deda. Koja su vaša lična sećanja na FEST, kako ste se osećali na bini zajedno s Beatris Dal?

– Tada nisam znala o njoj ništa osim da je glumica i da bih mogla da pričam sa njom na francuskom. Ali dobro se sećam odmerenosti, prefinjenosti, osmeha i karanfila koji mi je dala. Deda je želeo da sa njim primim nagradu „Zlatnu lokomotivu“. Lokomotiva je bila teška i moj jedini strah je bio da mi ne ispadne iz ruku. Nedavno sam u dedinoj dokumentaciji pronašla pismo koje mi je napisao 1995. na papiru s memorandumom Politike ekspres, u kome mi ostavlja upravo tu lokomotivu.