FEST, prvih 10 godina: Hrabri novi svet ili suviše američki karakter

U Sovjetskom Savezu je rečeno da on ima biti najvažnija umetnost. To, naravno, ima veze sa njegovom masovnošću i mogućnošću da svaka ideologija na najbezbolniji i neretko najlepši mogući način dođe do najširih narodnih masa. To je vrlo brzo shvaćeno i u posleratnoj socijalističkoj Jugoslaviji. To što je njen predsednik Josip Broz Tito i sam bio filmofil a, pored toga, kao vladar, voleo da se okružuje zvezdama filma i filmskim umetnicima, domaćim i stranim, bio je još jedan motiv da se i u Jugoslaviji u fokusu nađe baš sedma umetnost.

S druge strane – reći film, a ne asocirati na američku fabriku snova, gotovo je nemoguće. Tako uticaju Holivuda nije mogla da izmakne nijedna socijalistička zemlja poput tadašnje Jugoslavije, neformalno svrstavana pod zemlje istočnog bloka ali, zapravo, od posleratnog raskida sa Sovjetskim Savezom, pod uticajem Zapada na čelu sa SAD, okrenuta popularnoj kulturi koja je odatle dolazila i, formalno, nesvrstana.

Čemu ovaj dugački uvod u temu određenu naslovom? Otuda, jer i FEST, o kome će ovde biti reči, jedan od najvažnijih festivala u ondašnjoj Jugoslaviji i, verovatno, ako ne najvažniji, a onda svakako najpopularniji u današnjoj Srbiji, nastaje upravo na tragu ovih istorijskih između. Kažemo i FEST, jer on dolazi nakon Bitefa – internacionalnog teatarskog festivala, koga je na počecima takođe bitno određivala i davala mu na značaju pozicija između istoka i zapada. Tačnije, prvi BITEF organizovan je 1967, godinu dana kasnije na red je došao i BEMUS – muzičke svečanosti, a 1971, na 75. godišnjicu sedme umetnosti, startovao je i FEST.

„Tokom prve decenije FEST je odlično iskoristio blagodeti tadašnjeg spoljnopolitičkog položaja i ekonomske stabilnosti države i postao ključni događaj u ovom delu Evrope. Bio je mesto susreta blokovski podeljenog sveta. Tome je značajno doprinela odluka holivudskih studija da upravo nesvrstana Jugoslavija kao respektabilno tržište i jedina otvorena zemlja na Balkanu bude prva stanica gde će prezentovati svoje filmove na putu za Istok“, kaže na početku Festove monografije Sanjati otvorenih očiju 1971-2012, upriličene povodom 50 godina festivala, njen autor Ivan Karl, inače jedno vreme i selektor tog festivala.

Istini za volju, nastanak Festa bio je uslovljen i drugim razlozima. Upravo krajem 1960-ih događa se prva kriza bioskopa, što se objašnjava ekspanzijom u ovom delu sveta tada relativno novog medija – televizije, ali je onaj ko je FEST osmislio razlog video u nečemu drugom – odsustvu dobrih filmova na repertoaru. Bio je to, ispostaviće se, vizionar Milutin Čolić, idejni tvorac, osnivač i važan učesnik Festa u njegovoj prvoj deceniji. Kao dokaz za to ponudio je da napravi reviju dobrih repriznih filmova, čak se opkladio u uspeh tog poduhvata i – pobedio. Usledila je ponuda od gradskih vlasti da osmisli takvu jednu manifestaciju, u početku sa odrednicom festival festivala koja se zapravo neformalno zadržala do dana današnjeg, i on se tog posla poduhvatio.

Pod sloganom Hrabri novi svet, preuzetom iz istoimenog naslova romana Oldosa Hakslija, u januaru 1971. otvoren je prvi FEST. Istog dana, ranije, obeležena je 75. godišnjica filma na ovim prostorima, ispred zgrade u kojoj se nalazio restoran Dušanov grad, u kome je održana prva filmska projekcija. Koliki je bio udeo Holivuda, istina iz njegovog najsjajnijeg umetničkog, autorskog perioda, na čelu sa rediteljima čija su imena stajala rame uz rame sa najvećim evropskim rediteljskim imenima tog doba, govori već nekoliko naslova koji su se našli u programu i izazvali pažnju i kritike i publike: Meš Roberta Altmana, prikazan na svečanom otvaranju, Konje ubijaju, zar ne? Sidnija Polaka, Odiseja u svemiru 2001 Stenlija Kjubrika, Goli u sedlu Denisa Hopera, Ponoćni kauboj DŽona Šlezingera, Buč Kasidi i Sandens Kid Roja Hila… Jednaku pažnju izazvali su gosti, među kojima su svakako posebno mesto zauzimali oni iz SAD. Možda najzanimljiviji, što zbog odjeka hipijevske ere u njihovim filmovima, što zbog same takve pojave i atmosfere koju su doneli sa sobom, poput Hopera i Pitera Fonde, zvezda Golih u sedlu, ili Silvije Majls iz Ponoćnog kauboja. A ništa manje važni gosti bili su i oni formalniji poput Frenka Kapre, koji se tu našao i u diplomatskoj misiji – da u ime DŽona Forda primi orden kojim ga je odlikovao maršal Tito.

„Na poslednjoj festivalskoj konferenciji saopšteno je da je iz jedne zemlja upućena zvanična primedba da FEST ima suviše američki karakter. Organizatori su odgovorili da to može da bude samo podatak o savremenom američkom filmu, koji je u tom trenutku, bio superioran nad drugim kinematografijama“, beleži još jednu zanimljivost monografija o Festu.

Sve u svemu, prvi FEST okončan je impresivnim podatkom – 105.000 posetilaca za devet dana, koliko do tada u Beogradu nije privukla nijedna manifestacija kulture.

Ali, već naredna, druga godina, otpočinje sa problemima i to upravo zbog velikih holivudskih studija, tzv. mejdžorsa. „Nedelju dana pre objavljivanja zvaničnog programa, Warner Bros i United Artist odbili su da daju filmove, pa je Petar Volk (izvršni direktor festivala – prim. IM) koordinirao združenu akciju sa ambasadorima, kulturnim atašeima i jugoslovenskim sekretarijatom inostranih poslova, u kojoj su predstavnici mejdžorsa locirani po švajcarskim i američkim zimovalištima. U poslednji čas stigli su Vrt Finci-Kontinijevih Vitorija de Sike (svečano otvaranje), Pet lakih komada Boba Rafelsona, Paton Frenklina Sefnera, Nedelja, prokleta nedelja DŽona Šlezingera, Rajanova kći Dejvida Lina, Svlačenje Miloša Formana, Kvaka 22 Majka Nikolsa, DŽo, i to je Amerika DŽona Avildsena, Panika u parku droga DŽerija Sacberga, DŽoni je krenuo u rat Daltona Tramboa, Plavi vojnik Ralfa Nelsona i LJubavni glasnik DŽozefa Lozija“, podaci su iz monografije.

Ni te godine za filmovima nisu zaostajali gosti, iz Amerike svakako najpoznatiji bili su Kirk Daglas, koji je svoj boravak iskoristio da utanači detalje svog rediteljskog debija, čija ce prva klapa pasti nekoliko meseci kasnije u studijima u Košutnjaku, i Miloš Forman, „upadljivo pažljiv prema pripadnicama lepšeg pola“, kako stoji u monografiji. Ona svedoči i da su troškovi dovođenja jednog gosta iz Amerike koštali tadašnjih 20.000 dinara. Poređenja radi, najskuplja ulaznica za večernje projekcije na Festu iznosila je 30 dinara.

Nastavljeno je u sličnom duhu. Na trećem Festu gosti iz Amerike su naš zemljak Piter Bogdanovič u društvu sa Sibil Šepard, a „DŽek Nikolson sa filmom Seksualno saznanje, tada tek na pragu zvezdane karijere, nije privukao mnogo pažnje. Ostaje zabeležen njegov intervju snimljen u kolima koja su špartala gradskim ulicama. Tada je izjavio da sanja da jednog dana tumači lik velikog naučnika Nikole Tesle“.

Na četvrtom festivalu jedan od najživopisnijih gostiju svakako je bio Sem Pekinpo. „Pekinpo ili Pekinpa, kako je insistirao da ga zovu jer je poreklom Indijanac, beogradskoj publici se posle projekcije svog filma umesto sa bine, poklonio sa balkona, gde su ga momci iz protokola držali za kaput jer je bio pijan kao čep“. Glumici DŽenifer O’Nil FEST je bio prvi festival u karijeri, a u goste je stigla i ćerka Volta Diznija – Dajana Dizni. Gost petog FEST-a bio je i Frensis Ford Kopola, „koji je stigao sa ženom i decom uz posredovanje Mirjane van Blarikon, Jugoslovenke nastanjene u Los Anđelesu. Rekao je da je ideju za nastavak Kuma dobio u razgovor sa sovjetskim ministrom za kinematografiju, ali da trećeg dela sigurno neće biti!“

Šesti FEST doveo je De Nira po prvi put, koji je, nakon sedmog izdanja festivala, nešto slabijeg zbog finansijskih problema (ali je i tada u njemu učestvovao jedan Bertoluči, da spomenemo samo najslavnijeg), ponovo došao na osmi FEST da promoviše NJujork, NJujork. Tada je ispričao anegdotu kako se prvi put kao siromašni student obreo u Jugoslaviji putujući autostopom i kako je prenoćio u Nišu, kod nepoznatog domaćina koji ga je ugostio i pozajmio mu 20 dolara. Pored njega atrakcija je bila mlada Sisi Spejsik, glavna glumica Altmanovog filma Tri žene.

Treba li isticati da se ove američke zvezde sve vreme nalaze u konkurenciji pored svojih evropskih kolega, ove godine slavnog Italijana Marčela Mastrojanija. Što se filmova tiče, iz Amerike ponovo nije stigla TV mreža Sidnija Lameta, ne zbog finansija, već zbog rigidne odluke Junajted artista o zabrani prodaje ovog filma socijalističkim zemljama. Istini za volju, nije stigao ni Vajdin Čovek od marmora zbog veta Poljske. Lukasovi Ratovi zvezda bili su nedostupni samo zbog previsoke cene. Čovek od mramora otvorio je naredni FEST, Ratova zvezda nije bilo, ali jeste Spilbergovih Bliskih susreta treće vrste, kao i Ćiminovog Lovca na jelene, Skorsezeovog Poslednjeg valcera, Šefnerovih Momaka iz Brazila, Bergmanove Jesenje sonate, našeg, Bauerovog Boška Buhe…

I to sve u novoj dvorani, nakon legendarnog Doma sindikata – u Sava centru. Bio je to znak prve promene. Već deseti festival 1980. najavio je zaokret. Umesto Milutina Čolića, alfe i omege FEST-a, o filmovima i konceptu festivala sada je odlučivala selekciona komisija od šest članova u kojoj je, doduše, bio i Čolić. Festival je otvorila Kopolina Apokalipsa danas, bila je tu i Formanova Kosa te najzad i Lametova TV mreža, a program Panorama doneo je holivudske hitove – Ratnike podzemlja Voltera Hila, Osmog putnika Ridlija Skota, Supermena Ričarda Donera i U podzemlju seksa Pola Šredera.

Broj gledalaca, i dalje impresivan – premašivao je brojku od sto hiljada, ipak je gotovo prepolovljen u odnosu na prethodnu godinu, mada se kao olakšavajuća okolnost mora uzeti i to da je trajanje festivala smanjeno za dva dana, sa devet svedeno je na sedam. Najzad, i Jugoslavija polako, ali sigurno, u svetu u kome se nazire kraj blokovske podele, gubi svoju poziciju. Na pragu novog desetleća ništa više neće biti isto, pa tako ni FEST.

Priređeno prema monografiji Festa Ivana Karla „Sanjati otvorenih očiju 1971-2012“

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD