Festivalski hibridi

Brojni su već standardni festivalski hibridi. „Žrtva piona“ Amerikanca Eda Cvika biografska je ali i politička drama dizajnirana za festivalski uspeh na bazi naglašenog političkog konteksta priče o uspehu Bobija Fišera, u upečatljivoj izvedbi Tobija Megvajera, kao hronike Fišerovog puta ka legendarnom meču sa Spaskim u Rejkjaviku, koji je koincidirao sa Hladnim ratom. Film je filovan dokumentarnim snimcima i dijaloškim referencama na politički značaj pobede, uključujući i telefonske pozive predsednika, pa i Kisindžera, Fišeru u trenucima njegovih paranoidnih dilema. Uprošćenja kako konteksta tako i likova Fišera, svedenog na borbu između ambicije i paranoje naspram komunizma i Jevreja, ali i Spaskog, poznatog kao šahovski Puškin, ovde prosto pijuna režima, proizvodeći nezadovoljstvo poznavalaca, upravo su, ironično, doprineli kompaktnosti i intenzitetu filma, kao što je ironično baš Spaski, naspram Fišerove opsednutosti uspehom, spontanim tapšanjem Fišeru nakon ključnog poraza u jedanaestoj partiji pokazao da je on taj koji je shvatao umetničku suštinu šaha.

Možda je baš Skorceze, sa previše oskarovskog iskustva, kao producent upakovao prevejanom hongkonškom žanrovskom reditelju Endrju Lauu gangstersku „Osvetu zelenog zmaja“ u istorijski kontekst zakonskih promena u vezi sa legalizacijom imigranata. Istinita priča iz 80-ih, opet potkrepljena dokumentarnim insertima, o surovim obračunima bandi u njujorškom Kvinsu, sa centralnim odnosom dva prijatelja različitih moralnih potencijala, ubila se za socijalno-kritičke opaske, do izokretanja ideje o obećanoj zemlji.

Francusko-italijanski „Pazolini“, podjednako kontroverznog Ejbela Ferare, ređa je hibridna vrsta hronike završnog dana multidisciplinarnog genija. Poznavaoci će ovde biti zadovoljniji slojevitošću portreta Pazolinija, u rasponu od toplog porodičnog čoveka preko radikalnog filozofa destrukcije humanosti i beskompromisnog antiinstitucionalnog agitatora, ponajviše kreativnog umetnika, do mračnog noćnog avanturiste. Istovremeno će se gledalac mučiti sa kontinuitetom nestandardne strukture, sa dokumentarističko-igranim intervjuima i epizodama iz života, fikcionalnom igranom epizodom prema Pazolinijevom nedovršenom scenariju, te završnom akcionom scenom Pazolinijevog ubistva, koja će gledaoca uspeti da dovede, podržano interpretacijom Vilijema Defoa, do tragičke identifikacije.

Prvak američke nezavisne produkcije Kevin Smit, sa „Kljovom“, neočekivano je glavna atrakcija programa Ponoćno ludilo, što sugeriše da je neku od sopstvenih komičkih žanrovskih invencija udružio hibridno sa hororom. Džastin Long kao kohost američkog onlajn rijaliti šoua dospeva tu u sablasnu kuću negde na severu kanadske Manitobe u ruke serijskog ubice koji se, istraumiran brojnim institucionalnim silovanjima u mladosti, nakon čega se bio sprijateljio samo sa jednom fokom, sveti čovečanstvu tako što svojim žrtvama amputira ekstremitete te ih prekraja u upravo foke. Efekat je subverzivan utoliko što, uz svu zabavu sa Smitovim uvrnutim humorom i retko grotesknim hororom, manijakova argumentacija protiv ljudske vrste (ratovi, ubijanje životinja, eksploatacija ljudske nesreće, i kroz medijske atrakcije kakva je rijaliti šou nesimpatične žrtve) pobuđuje i u nama (konceptualno) serijskog ubicu…