Fija Menar: Publika želi da vidi katastrofu

Od ogromnog kartona ona gradi, duže od sat vremena i potpuno sama, jedan objekat u gotovo prirodnoj veličini, a koji ćemo na kraju identifikovati kao antički hram. Čim ga završi, obilna kiša počinje da potapa hram. Menar ne reaguje, sedi ili se kreće oko hrama, te prodorno gleda u publiku – navode, između ostalog, selektori Bitefa za predstavu Nemoralne priče – 1. deo: Kuća Majka. Autorka, za čitaoce Danasa nudi i dodatna objašnjenja za komad koji je najavljen kao najspektakularniji.

* Zašto ste svoj performans nazvali „Nemoralne priče – 1. deo : Kuća majka“ i da li to znači da će nakon ovog uslediti i drugi deo?

– Upravo tako. Projekat Nemoralne priče je trilogija. Naziv drugog dela je Otac hram, u kojem sam odlučila da izgradim kulu od gipsa poput vavilonske, a poslednji je Zabranjen skup, gde bi publika trebalo da bude na sceni samnom i u impresivnom dimu. Cela trilogija trebalo bi da bude napravljena do 2021. Nadam se.

* Imali ste iskustva u novom cirkusu, da li su vam ona pomogla u ovom performansu / instalaciji?

– U mojoj kreaciji Kuća majka, u osnovi, moje iskustvo žongliranja je važno kako bih kontrolisala ravnotežu i preciznost. Svaki pokret je važan da bi se izgradila ta kuća od kartona. Ovaj materijal deluje jako, ali je zapravo vrlo fragilan. Ukoliko bih napravila neku grešku prilikom izgradnje ili konstruisanja, zid ili neki drugi deo bi se mogli srušiti i cela predstava bi se mogla prevremeno završiti!

* Je li rad u novom cirkusu po sebi uticao na vaš rast kao umetnice?

– Novi cirkus je za mene bio ulaz u umetnost. Bila sam žongler tokom 20 godina ali zapravo susretanje različitih društava, ljudi, zemalja, jezika… uticali su na moj umetnički izraz. Sa svojih 24 godina, veoma mlada, otpočela sam svetsku turneju. Radila sam predstave u Aziji, Africi, Južnoj Americi i svaka zemlja je za mene bila učenje. Učenje empatije, razumevanja pozorišnih pravila i moći umetnosti.

* U ovom performansu vi uz veliki fizički i mentalni napor gradite kuću koja se na kraju ruši. Kako publika na to reaguje, pokušava li da vam pomogne da je spasite?

– Generalno, u ovom performansu publika reaguje tiho ali ja osećam tokom izgradnje da ljudi žele da dođu na scenu da mi pomognu, međutim, postoji peti pozorišni zid i niko ne želi da ga razbije. Za mene je veoma interesantno da osetim publiku u ovom delu. Oni žele da mi pomognu da završim što pre… Mi smo nestrpljivi, želimo da vidimo rezultat, ali kad kiša počne da pada, svesni smo da kuća od kartona to neće izdržati i publika želi da vidi katastrofu.

* Zašto ste odlučili da kuća zapravo ne može da se spasi od uništenja. Šta ste želeli da pokažete ovim činom?

– Kad sam kreirala ovaj performans u Kaselu, za 14. Dokumentu, moja prva inspiracija je bila reakcija. Bila sam u Atini tokom 2016. i primetila veliki uticaj evropskih ekonomskih zakona na Grke. Bila sam ljuta na te zakone kad sam uvidela siromaštvo tog društva i ganulo me je kad sam videla jednog Atinjanina da pomaže migrantu. To je bio momenat kad sam odlučila da stvorim boginju Atenu koja gradi sigurnu kuću, novi Partenon od kartona, koji ne može da se odupre klimatskim promenama. Dakle, za mene je važno da ovo ne bude didaktička predstava. Konkretno, možete imati različite interpretacije ovog komada, ali sam sigurna da ćete se na kraju osetiti nelagodno ili da će vas ganuti.

* Postoji li neki simboličan razlog u odabiru materijala – zašto ste kuću gradili od kartona i zašto je uništava voda?

– Izabrala sam karton zato što je to materijal svima poznat. Svako je nekad eksperimentisao s ovim materijalom, a za mene je to važan put ka empatiji. Znate da je karton jak ali samo ako je daleko od vode. Tako da kad počne da pada kiša znate šta će se dogoditi. To koristim da bih govorila o našoj pasivnosti, o tome da radije čekamo i gledamo katastrofu nego da promenimo način života.

* Postoji li neki poseban momenat u komadu?

– Ja sam umetnica. Stvaram performans da bih rešila svoju potrebu da govorim o problemima života. Dakle, srećna sam ukoliko publika u tome može da pronađe emociju ili empatiju.

* Koju vrstu reakcija želite da izazovete kod publike?

– Imala sam san: da publika odbija da se vrati stvarnom životu i odluči da stvori novo društvo. Ali to je san…