Filigranska supstanca

Već preko 40 godina prisutan u zbilji umetničke kamerne muzike širom sveta, Gudački kvartet Emerson iz Sjedinjenih Država otvorio je novu sezonu Centra za muziku Kolarčeve zadužbine u Velikoj dvorani.

Taj zaista dirljiv susret sa doajenima ovakve kamerne formacije, potvrđen je iskreno gromkim aplauzom okupljene Kolarčeve publike. Za svoj prvi dolazak u Beograd, ansambl Emerson izabrao je nedvosmislene klasike – Mocarta, Dvoržaka i Šostakoviča. NJihove probrane gudačke kvartete slušali smo tako ovde okupane aurom otmenog saživljavanja sa zvukom, koji svedoči o decenijama pažljivog istraživanja međusobnih odnosa instrumenata u kvartetu, potcrtanim još i individualnim osobenostima svakog pojedinog člana sastava.

Smenjivanje Filipa Zecera i Judžina Drakera na poziciji prve violine tokom koncerta, takođe je donosilo svojevrsne dahove različitosti u skupni interpretativni izraz.

Pa, što se uvodnog Mocartovog Gudačkog kvarteta br. 21 K575 u De-duru tiče, možda nas je u startu ponešto prenerazio nežan i donekle prigušen ton uvodnog stava, previše delikatan za uobičajenu reskost u stepenu glasnoće današnjih interpretacija. No, moć zvuka narastala je tokom trajanja kvarteta, slaveći svejedno filigransku supstancu Volfganga Amadeusa kao glavnu inspiraciju, specijalno u Andante stavu. Doprinosi violončeliste Pola Votkinsa bili su zapaženi od prve, a Mocart je i sa takvim svojom tananim poluglasjem svedočio u celini o blistavom sjaju nekadašnjih Emerson dana.

Već naredni Dvoržakov Kvartet br. 10 op. 51 u Es-duru, međutim, probudio je namah bujne strasti u ansamblu. Mnogo raskošniji u zvuku i izrazu ovde, sa divnim dijalozima između instrumenata, naročito u slučaju prvog violiniste Judžina Drakera i violiste Lorensa Dutona, Emerson kolektivitet ovim Dvoržakom svedočio je o sopstvenim unikatnim finesama, što su ih i proslavile tokom dugačke i veoma cenjene karijere. Dvoržakova melanholija, prineta slušaocu u krasno odmerenom tonu i prožeta povremeno sumračnim senkama, kao i umesno raspusna folklorna razigranost, momentalno su ubrizgali jedrinu i pokret u ovo koncertno veče.

Za kraj, Emerson kvartet angažovao je svu našu pažnju svojom čuvenom interpretacijom Šostakovičevog Gudačkog kvarteta br. 5 op. 92 u Be-duru, sa Filipom Zecerom kao prvom violinom. Pun energetskog naboja, ovaj Šostakovič svojski je potegao svim svojim kompleksnim pogonima da podigne visoko uvis i Emerson kvartet i našu slušnu imaginaciju.

Doslovno ispunjen bojama koje vrište kao sa kakvog fovističkog platna, on izaziva spiritualnu jezu koja vam mili kožom i ophrvava vas specijalnim osećanjem kome nema ravnog. Uspinjući vam se u sluh, Emerson kvartet svojim zvukom u ovom delu beskrajno odmotava to neuhvatljivo i nezaboravno šostakovičevsko klupko sudbine, koje ne preti nikakvom radošću, ali povrh kojeg mali čovek u vihorima zbunjujuće svakodnevice ipak vedro istrčava svoj maraton dok mu život izmiče ispod nogu. Težak i kompleksan doživljaj.