Filip David: Kažite koliko je opasno, ali nemojte plašiti narod

Postoje mnogi dokumenti o ratovima, velikim požarima, zemljotresima, vulkanima, poplavama, pandemijama koje su harale svetom… pa ipak sve to brzo pokrije zaborav a ostanu samo istorijski dokumenti i književnost koja ih opisuje. I ovo što sada doživljavamo jednoga dana će se pretopiti u daleko i maglovito sećanje zabeleženo u spisima i knjigama. Stvarne posledice tragedije zaboraviće se kao što su zaboravljene i mnoge dosadašnje katastrofe – kaže za Danas pisac Filip David odgovarajući na pitanje kako se oseća ovih dana usled trenutnog prostornog ograničenja.

U karantinu, kako kaže, uglavnom gleda filmove i serije i čita.

„Tri nedelje izolacije u kući i neizlazaka toliko su mi u svest upisale naredbe sa najvišeg mesta o ponašanju u novim okolnostima, da spontano reagujem gledajući neki film u neverici da glumci ne poštuju pravilo dva metra, da su ulice pune ljudi koji ne nose maske, a barovi i pivnice prepune onih koji ne vode računa o tome koliko je opasno unositi se nekome u lice i ispijati alkohol. A šokantno je i da niko ne vodi računa o početku policijskog časa! Jednostavno, u sve upisujem naše sadašnje stanje“, priča dobitnik NIN-ove nagrade. On dodaje da je okružen knjigama.

„Želeo sam da ponovo iščitam neke od klasika koje sam u mladosti voleo. Odjednom mi mnogo toga izgleda neuverljivo, naivno, bledo. Pročitam desetak strana i ostavim. Stvarnost je postala neverovatnija od svake imaginacije. Ova pandemija sa svime što je prati postavlja i pitanje kako pisati i o čemu pisati ubuduće. Tako mi sada izgleda. Ali pošto je zaborav jedno od spasonosnih osobina ljudskih, verovatno je da će se postepeno sve vratiti na staro kako je bilo pre ove katastrofe“, objašnjava David.

Na pitanje da li prati vesti ovih dana, odgovara da je u početku to radio od jutra do sutra. „Ali sam brzo, posle nedelju dana, shvatio da to vodi nekoj vrsti depresije, beznađa. Sada pratim samo ono što je bitno, važno da se zna, poneki komentar stručnjaka i dnevni zvanični izveštaj o kretanju epidemije. Važno je znati šta se događa, ali je takođe važno ne postati paranoičan, malodušan, histeričan. Ostalo vreme provodim u pokušaju da zaboravim to što sam čuo i video“, ističe pisac.

On smatra da smo svi pod psihozom, i na pitanje kako vidi celokupnu situaciju u kojoj se nalazimo, dodaje da gde god da se okrenete, samo se govori o zloslutnom virusu.

„Širi se mreža straha. Od straha do panike mali je korak. Razumno je prihvatiti da je opšta situacija ozbiljna, veoma ozbiljna, teška, da su stroge mere neophodne i da se moraju poštovati. Ali i u najtežim situacijama, ljudima se mora pružiti nada, nešto ohrabrujuće da bi se moglo sačuvati psihičko zdravlje u teškim uslovima života. Manipulacija strahom koja se često širi sa najviših državnih pozicija itekako utiče na onaj labilniji deo stanovništva dovodeći do panike i problema duševnog zdravlja. Najgora vrsta straha je strah od nepoznatog, neizvesnog, od nevidljive opasnosti. U ovom slučaju prisutna je takva vrsta straha. Poštedimo dobar deo naroda depresije, ludila. Kažite koliko je opasno, ali nemojte plašiti narod. Naravno najveća zahvalnost, pa i divljenje, onima koji su u prvoj liniji bitke – lekarima, medicinskim sestrama, svima koji se neposredno izlažu opasnostima, tu nema dvoumljenja! Kako bi čovečanstvo preživelo sve dosadašnje katastrofe, ratove, zemljotrese, vulkane, poplave, sve te opšte i pojedinačne katastrofe da nije bilo nade i onda kada je bilo najgore i najteže. I da nije bilo onih koji su podneli najveći teret suprotstavljanja strašnim pošastima“, ističe David.

Ozbiljnim čitaocima preporučuje da ponovo pročitaju „Strah na zapadu“ i „Greh i strah“ Francuza Žan Delimoa. „Strah je dvoličan“, piše Delimo.

„Ali, negativna strana, suviše jak strah i preterano naglašeni jezik okrivljavanja mogu da parališu, obeshrabre, rastroje“. Paralele uvek postoje između velikih pošasti u prošlim vekovima i ove sadašnje. Strah uvek traži i krivce. Krivi postaju oni koji su žrtve. Oni koji su obeleženi zarazom ili godinama. Na društvenim mrežama raste mržnja prema obolelima i starijim osobama. To je karakteristično za vreme pandemija. Tada se oblici masovne društvene netolerancije prisutne u mirnim vremenima, preobražavaju u jedan drugi oblik netolerancije – prema bolesnima i starijima koji se proglašavaju krivima za sve mere izolacije, samoizolacije i svih ostalih ograničenja. Greh i strah idu ruku pod ruku. Oni drugi, drugačiji i uglavnom bespomoćni marginalizuju se, postaju grešnici i nose krst žrtve“, objašnjava pisac.

Na pitanje kako podnosi karantin i izolaciju, odgovara da nije lako biti zatvoren danima i nedeljama i mesecima bez prava da se malo udahne vazduh.

„Makar i ovaj naš zagađeni. Ili obavi kratkotrajna šetnja, što je mnogima neophodno i lekovito. Možda se to moglo srediti na način kao što su učinile neke druge zemlje određujući sat vremena u toku dana za starije osobe, uz poštovanje svih upozorenja i pravila ponašanja. Potpuno sam saglasan sa švedskim profesorom i doktorom Peterom Nilsenom:

„Problem sa karantinom je što ne može trajati dugo, drugo, ljudi je teško podnose ako nije ograničen… Drastične mere mogu kratkoročno spasiti živote ali zdravlje i životi populacije biće dugoročno još više u opasnosti ako se zbog preterane reakcije na pandemiju poremete socijalne strukture i ekonomija“. Suvišno je tome nešto dodati“, napominje David.

On ne veruje da će se nakon trenutne krize promeniti svet i Srbija.

„Ali ako nešto valja naučiti to je koliko je važna solidarnost. Solidarnost svih, na svim nivoima. Mnogo smo zavisni jedni od drugih. Ali uvek je bilo i biće i onih koji svaku, pa i ovu situaciju, žele da iskoriste za lične, političke, partijske interese i obračune. Zaslužuju svaku vrstu prezira, svi oni koji pokušavaju da iz svega ovoga izvuku političku, partijsku korist, zloupotrebljavajući svoje prisustvo u javnosti. Nažalost, u kakvom svetu živimo i bojim se da, kao i prošlost, i budućnost pripada njima“, zaključuje Filip David.