„Smatram da ćemo odabranim završetkom filma uspeti da, takoreći, šokiramo publiku“: Sanja Rajačić povodom premijere psihološke drame „48 sati i 1 minut“

Ovo je Sanjin prvi dugometražni film u kojem je istovremeno glumica, scenaristkinja i korediteljka.

Uloge su poverene našim najistaknutijim glumcima Nataši Ninković, Radivoju Raši Bukviću, Vanji Ejdus, Marini Ćosić, Klari Hrvanović kao i preminulom glumcu Marku Živiću.

Njegova uloga isprva je dodeljena glumcu Nebojši Glogovcu , koji nažalost nije doživeo da učestvuje u ovom ostvarenju. Imajući u vidu sve ovo a pre svega to što se ove godine navršava 10 godina od kada je devojčica Tijana Jurić brutalno ubijena ova psihološka drama od kada je najavljena pobuđuje veliko interesovanje javnosti i pokreće emocije sa kojima, kako se čini, autorka ovog filma i želi da nas suoči.

U najkraćem, priča filma „48 sati i 1 minut“ prati Aleksandru koja se vraća u svoju otadžbinu, dve decenije nakon rata, u želji da, u duhu srpske kulture, odgaji ćerku.

Porodična idila, međutim, biva uništena otmicom njene petogodišnje Lene, a izjava dežurnog policajca da se deca obično pojave do jutra, kao opravdanje za nepokretanje istrage dok ne prođe 48 sati, nateraće majku da se sama uputi na ulice Beograda, u lavirint straha i nepoznatog.

Zbog dezorijentacije i nezanja jezika Aleks počinje da gubi nadu, sve dok se isečci iz novina i dečiji crtež misteriozno ne pojave na njenom kućnom pragu i postanu joj glavna smernica…

O tome kako se pripremala za svoju ulogu, i kakav efekat bi kod publike želela da izazove svojim autorskim debijem govori za Danas glumica Sanja Rajačić.

* Kako je došlo do toga da izaberete temu o nestaloj deci za film?

– Volim da se bavim značajnim temama koje doprinose promeni društva. U momentu kad sam tražila inspiraciju za scenario, desio se tragični slučaj Tijane Jurić, koja je kidnapovana i brutalno ubijena. U meni se tada rodila potreba da umetnost iskoristim kao sredstvo za podizanje svesti o nestaloj i otetoj deci, kao i za pomoć u misiji promene zakona o „48-očasovnom čekanju” koji je bio na snazi u Srbiji. Na sreću, zakon je promenjen, ali i dalje želim da podstaknem ljude da započnu razgovore o bezbednosti naše dece i preduzmu prvi korak zarad promene. Ako mogu da sprečim da jedno dete bude oteto, postigla sam svoj cilj, tačnije, cilj svih nas koji smo vredno radili na ovom filmu.

* Koliko vam je u razumevanju ovog pitanja pomogao Igor Jurić?

– Često sam razgovarala s Igorom Jurićem o svemu kroz šta je prošao, zajedno sa svojom porodicom. Ti razgovori su me inspirisali da još stručnije i profesionalnije pristupim projektu, da ne bih ni na koji način uvredila roditelje koji su doživeli te tragične sudbine.
Njegova ogromna i bezuslovna podrška mi zaista mnogo znači i to mi je ujedno i najveća nagrada za sav uloženi trud. Uvek je bio na raspolaganju za bilo koje pitanje, molbu, pa čak i ohrabrenje.

* Vi u filmu igrate glavnu ulogu, majku čije je dete nestalo. Kako ste se pripremali, ako jeste, za ovako kompleksan glumački zadatak?

– Dosta istraživanja je ušlo u samu pripremu, počev od gledanja dokumentaraca o kidnapovanju, zatim televizijskih gostovanja roditelja koji su prošli kroz taj pakao, do čitanja raznoraznih intervjua i statistika. Veoma bitni su mi bili i razgovori sa Igorom Jurićem. Što se glume tiče, koja je moja glavna profesija, imala sam ogromnu odgovornost da na što realniji način prikažem bol, patnju i agoniju kroz koju jedna majka prolazi. S tim rečeno, ova uloga nije mogla da se odigra samo “tehnički”, već sam morala da zađem u svoje neprijatne životne situacije, koje bi u stvarnosti većina ljudi želela da zaboravi, ne bih li što istinitije iznela ulogu. To podsećanje donosi najbolje rezultate na ekranu, međutim, nekada je teško čak i za nas, glumce, isključiti se iz toga kada se kadar završi.

* U filmu igra sjajna glumačka ekipa. Da li biste nam naveli u kojim likovima ćemo ih gledati?

– Nadam se da neću mnogo otkriti: Nataša Ninković je policajka, koja preuzima slučaj u svoje ruke, nakon žalbe Marka Živića, koji je otac još jedne devojčice koja je nestala. Radivoje Bukvić je doktor, kod kog sam ja bila na terapiji pre samog nestanka mog deteta, koju glumi Klara Hrvanović. Imamo i divnu Marinu Ćosić, koja je život provela u sirotištu i koju je Marko Živić uzeo pod svoje.

* To je nažalost poslednja filmska uloga Marka Živića. Po čemu ćete ga pamtiti?

– Marko Živić je preuzeo ulogu Nebojše Glogovca, koji nas je nažalost prerano napustio i nije uspeo da se ostvari u ovom delu. Marka Živića ćemo najviše pamtiti po osmehu, duši i energiji, koju je svakodnevno imao na setu. Iz ljubavi je pristupao ovoj ulozi, što kamera veoma prepozna.

* Kojem žanru pripada film „48 sati 1 minut“ i kako biste voleli da publika na njega reaguje?

– Film je psihološka drama. Koncipiran je tako da publika zajedno sa majkom sklapa kockice i do samog kraja ne zna šta se desilo. Smatram da ćemo odabranim završetkom filma uspeti da, takoreći, šokiramo publiku, što će proizvesti da oni međusobno pričaju o filmu i nakon napuštanja sale. To i jeste poenta ovog projekta, da se pokrene priča o bezbednosti dece i da svi mi preduzmemo bar jedan korak zarad promene.

Film “48 sati i 1 minut” je američko – srpski, kako je došlo do ove koprodukcije, i možda da nam kažete malo više o sebi?

– Završila sam glumačku akademiju u Njujorku i Los Anđelesu, i tamo gradim karijeru. Ogromna želja mi je bila da spojim dve umetnosti, američku i srpsku, i da našim glumcima pružim šansu da budu viđeni od strane američkih producenata, reditelja, i drugih uvaženih ljudi iz sveta filma. Takođe, s obzirom na to da je inspiracija za film “naša priča”, verovala sam da bi srpski glumci to iskrenije odglumili, jer nas je sve potresla ta tragedija. Iz tog razloga smo doveli glavnog reditelja i kamermana iz Amerike, a ostatak ekipe je bio iz Srbije.

* U trejleru filma upečatljivi su delovi u kojima majka gubi razum, ulazi u konflikt s okolinom, suprugom…Da li ste želeli u ovom filmu da pokažete i to koliko jedna trauma, kao i pogrešna zakonska norma može da izazove požar i uništi porodicu?

– Da, lepo ste to rekli. Jedna trauma i pogrešna zakonska norma može da uništi porodicu do srži. Pored same neizvesnosti o tome da li je dete živo, gde je, da li je gladno, žedno, da li mu je hladno, hoće li se spasiti, da li je uplašeno, maltretirano, imamo i dosta nekih drugih stvari sa kojima se jedan roditelj suočava.

Postoje supružnici čija je podrška jedno drugom snažnija nego ikada, a imate i one koji ne umeju da se nose sa tom patnjom, ne umeju da pruže adekvatnu podršku, nego nekad čak dozvole da problemi koji su potisnuti pod tepihom isplivavaju baš u tim situacijama, pa tada dođe i do raspada samog braka; imate i roditelje koji se iznenađujuće dobro drže psihički i ne dozvole sebi da pokleknu, već traže dete do poslednjeg daha, a imate i one čija psiha ih natera da posegnu za raznoraznim supstancama.

Takođe se u ovim momentima ljudi susreću sa realnošću svoje okoline, ko im je pravi prijatelj, a ko ipak gleda samo svoj život. A što se zakonske norme tiče, meni je zaista bilo neshvatljivo i nehumano da tako nešto može da bude na snazi, međutim, to je hvala Bogu promenjeno, zahvaljujući Igoru Juriću i svima nama koji smo podržali taj zakon, ali zato bih da kroz ovaj film apelujem na sve nas da podržimo Amber Alert (pronađi me) sistem, da to zaživi u Srbiji, i da svim snagama spasimo i sačuvamo našu decu.

* Koliko su, prema vašoj oceni, ljudi ovde kadri da budu psihološka potpora  porodici koja je pogođena traumom nestanka deteta?

– Verujem da ima dosta dobrih ljudi, koji saosećaju sa tragedijama kroz koje ti roditelji prolaze. Način pružanja podrške je različit, neko je svakodnevno uz te ljude, a neko pak misli da je bolje ostaviti ih da sami odtuguju neki period, ali svakako vid podrške postoji.

Nažalost, imamo i onu drugu stranu sveta, one ljude koji i u ovako ružnim situacijama gube empatiju, pa umeju nekada i nešto neprimereno da prokomentarišu, da li iz neznanja ili nemogućstva zamisli količine boli kroz koju jedna porodica prolazi, ali nadam se da će se to promeniti i ovaj broj drastično smanjiti. Iz tog razloga smo se potrudili da u filmu što realnije dočaramo taj bol, patnju i agoniju kroz koju jedna porodica prolazi, a nama koji to nismo doživeli, te neke situacije možda nisu ni na kraj pameti