Film „Blonde“ – brutalan prikaz na koji način su muškarci „voleli“ jednu plavušu

Za početak je vrlo bitno znati da „Blonde“ nije biografski film, iliti biopic. Nije čak rađeno ni prema autorizovanoj biografiji, već po romanu spisateljice Džojs Kerol Outs koja je izmaštala jednu tešku sudbinsku priču o jednoj od  najvećih i najtragičnijih zvezdi 20. veka. O njoj već svako dosta zna, pa je samim tim ostavljeno puno prostora za razna tumačenja i autorske nadogradnje, gde Merlinka prestaje da bude obična ili samo jedna osoba, a postaje mit ali i simbol drugih žena, uspešnih, manje uspešnih ili potpuno nepoznatih.

Na takvu priču, kontraverznu samu po sebi, stiže reditelj Endrju Dominik („The Assassination of Jessie James“, „Killing them softly“) i rešava da se ne bavi pričom Merilin Monro, već ga više zanima koncept i da likovi u startu ne predstavljaju toliko osobe koliko arhitipove u ovoj verziji uspeha i neuspeha jedne glumice u Holivudu.

Pa tako već od starta znamo da je Merilin izmišljena i da je glavni lik samo Norma Džin, a muškarci u njenom životu nemaju svoja prava, nefilmska imena, pa je Džo DiMađio (Bobi Karnavale), u filmu potpisan kao Eks – Sportista, a Artur Miler (Endrju Brodi) kao Pisac. Predsednik studija, koji joj prvi da šansu tako što je prethodno siluje, označen je samo kao gospodin Z, i verovatno se tu misli na Deril F. Zanuka, čuvenog filmskog magnata.

Da, u ovom filmu ima puno nasilja nad njom, ali to nam je već i u najavama rečeno da se spremimo, s obzorom da je film već u startu digao frku jer je ocenjen zvog svojih slobodnijih scena sa NC -17, što nije čest slučaj sa filmovima sa Netfliksa. Film u startu pravi veliki paradoks, time što osuđuje sve što joj je ikada urađeno, ali tako da nam i sve prikaže i ugura pred nas u čak tri sata trajanja.

Počev od devojčice koja trpi zlostavljanja od mentalno bolesne majke, do dolaska u Holivud, i već pomenutog prvog silovanja, pa do raznih muškaraca njenog života. Izmaštana poligamna veza sa sinom Čarlija Čaplina i Edvardom Robinsonom Džunirom prikazuje i muškarce koji su je možda i jedini voleli takvu kakva je, ali naravno u ovom slučaju sa začinjenim „menage a trois“ scenama.

Zlostavljanja od Eks – Sportiste, nerazumavanje sa Piscem, kao i konačan krah u aferi sa Presednikom su stvari koje generalno znamo iz drugih filmova i legendi iz pop kulture. Dominik sve te slike zaoštrava poput napaljenog klinca početnika, tek izašlog sa filmske akademije, kome je bitno da vidimo svu moguću krv, patnju i bol. O scenama koje predstavljaju POV njenog fetusa za vreme abortusa se već dosta piše, i to je za većinu detalj s kojim je prešao granicu ukusa, čak i za one koji su bili spremni da ga brane do tad.

„Daddy issues“ je kamen temeljac moderne pop kulture i to je činjenično stanje. Gde god da krenemo i u kom pravcu, od superherojskih filmova i blokbastera do ozbljnih autorskih filmova i drama doćićemo do problema sa očevima. Međutim, Dominikovo potenciranje ovog problema kod glavne junakinje, kao i to da svakog muškarca u svom životu naziva daddy, zbog plastično objašneno, nedostajanje istog pravog, potroši se jako brzo i dobija samo pornografsku notu.

Kako je i sama koncept lika, a ne sama osoba, Merlinka Ane de Armas nema neki veliki spektar emocija da ponudi. Nena uloga je poprilično fizička. Preko osamdeset odsto filma je uplakana (ne preterujem). Bilo da su dve, tri suze ili potpuno raspadanje.

Kad ne plače onda je gola, ali u toj golotinji nema ničeg erotskog, niti je Dominik imao za cilj da se bavi lepim ženskim telom, već iza toga samo stoji muka i patnja koju su mnoge žene morale da prožive i proživljavaju. Još jedan paradoks, jer dok je to prikazivao i podvlačio svoj stav, skinuo je Ane de Armas čije će snimci izvučeni iz konteksta krasiti bezbroj sajtova za odrasle. De Armas je pristupila ovoj ulozi kao nekoj besnoj, bitefovoskoj, sa dosta ekspresije i boli, ponekim osehom koji je zaista i podsećao na pokojnu ikonu 20. veka. I svakako će njen trud ostati kao nešto najpozitivnije iza ovog filma.

Film sam po sebi nije nužno loš, i svakako će imati one koji će znati da ga cene, ali je reditelj konstantno sebi pucao u kolena, ispisivajući nam poentu velikim crvenim slovima po ekranu, koju smo mogli i nešto suptilnije da shvatimo i sami, kao i stvarajući malopre pomenute paradokse.  Pritom, razvukao je na tri sata priču i samim tim je još više ubio, jer nakon tri sata mučenja Norme DŽin osećete se bezvoljno i umrtvelo, a čini mi se da to nije bila poenta koju su tražili.

Dominik se previše zaigrao i sa tehničke strane pokazivjaući nas sve svoje mogućnosti, šarajući u izboru boja, tehnike kojom snima, kao i kom filmu će više dati omaž (možda i najviše „liči“ na Linčov „Fire walk with me“), da je nesvesno pokušavao da postane najveća zvezda ovog filma, što je kad se bavite ovom temom, ali i ovakvo zvezdom kao što je bila Merilin Monro, zločin sam po sebi.