Film ima terapeutsko dejstvo

Debitantsko ostvarenje Raška Miljkovića, kako je saopštio žiri mladih, predstavlja veliko iskustvo iz kog svi mogu mnogo da nauče. „Ovo ostvarenje na bajkovit način prikazuje rađanje prijateljstva i kako se u modernom društvu čuvaju prave porodične vrednosti i naizgled nepremostivi problemi postaju rešivi uz ljude koje voliš“, stoji u obrazloženju žirija.

Film, nastao po motivima knjige „O dugmetu i sreći“ Jasminke Petrović, govori o Jovanu, desetogodišnjem dečaku koji je rođen sa parcijalnom cerebralnom paralizom i ceo njegov život uslovljen je tim stanjem. Nenadano u njegovo odeljenje stiže nova učenica Milica, koja ga poziva u avanturu oslobađanja njenog oca od Miličine maćehe, za koju veruje da je veštica i da ga je začarala. Pred njima se otvara ceo novi svet u kome oni postaju pravi heroji. Glavne uloge igraju Mihajlo Milavić i Silma Mahmuti, a ostatak ekipe čine Jelena Đokić, Bojan Žirović, Dubravka Kovjanić, Olga Odanović, Jelena Jovanova, Stela Ćetković, Milutin Milošević, Milena Predić i Matija Popović.

Filmovi za decu nisu toliko zastupljeni u savremenoj srpskoj kinematografiji. Kako je došlo do toga da se vi odlučite za ovaj žanr za vaš debitantski film?

– Jedan od glavnih razloga je baš zato što nisu zastupljeni. Nisam siguran zašto je to tako, ali mislim da je jako važno ponovo uspostaviti kinematografiju za decu. Važno je decu od malih nogu učiti da gledaju filmove, isto kao što je važno učiti ih da čitaju knjige. Drugi, mnogo ličniji razlog, jeste to što imam mlađu sestru i dva mnogo mlađa brata, jedan od kojih je u domenu ciljne grupe našeg filma. Donekle je motiv bio napraviti film za njih. Jedna od velikih tema u filmu je razvod, a pošto smo svi deca razvedenih roditelja, bilo mi je bitno da kao stariji brat, na jedan atipičan način, probam da im pomognem da se izbore sa situacijom u kojoj se dete razvedenih roditelja nalazi u tim godinama. Film, kao i knjige, kao i muzika, pa čak kao i video-igrice, ima terapeutsko dejstvo. Mislim da svako kvalitetno delo, bilo kog od navedenih medijuma, zaista može da leči.

Iako je ovaj žanr najgledaniji u svim svetskim bioskopima, pa i kod nas, domaći naslovi koji su se bavili ovim temama nisu bili baš mnogo uspešni na blagajnama. Zašto je to tako?

– Nisam siguran. Znam da su Pixar filmovi uvek najpopularniji na domaćim blagajnama, doduše oni nisu striktno filmovi za decu, već su porodični filmovi koji podjednako dobro komuniciraju sa decom i sa odraslima. Možda je problem marketinga domaćih dečijih filmova? Možda je problem što su izuzetno retki? Stvarno nemam pojma zašto je to tako. Nadam se da slučaj sa našim filmom neće biti isti, pošto je i on konstruisan na sličan način. Nije striktno film za decu, već film o deci, koji se bavi relativno ozbiljnim temama, ali kroz vizuru dece. Postoji nekoliko emotivnih linija u filmu koje komuniciraju i sa starijom publikom, te se nadam da će i roditelji uživati u njemu isto koliko i deca. Najveći problem, striktno dečijih filmova, jeste to što često izbegavaju bilo kakvu ozbiljniju tematiku i pojednostavljuju svoju priču i svoje karaktere, pošto su za decu, pa je valjda popularno da se pretpostavi da, ako je za decu, to mora da bude jednostavno, često površno, i po mom mišljenju uvek pogrešno.

Deca poseduju kapacitet da razumeju jako kompleksne emotivne probleme, ali ih često mi, kao odrasli, bespotrebno sputavamo u tome, pošto ih „štitimo“ od određenih tema, umesto da im pomognemo da određenu problematiku savladaju na pravi način. To je možda glavna razlika u pristupu našeg filma. Postavljamo decu na naš nivo, kao male ljude koji su nama ravni.

Kako deci pristupiti da bi se to promenilo? Kako im zaokupiti pažnju?

– Mislim da je samo stvar pristupa u komunikaciji sa publikom. Čini mi se da je najveći problem, uslovno rečeno, namamiti decu u bioskop. Čini mi se da mnogi filmovi i ne dobiju šansu pošto se roditelji često odluče za sinhronizovani Dizni crtani kao dobru opciju za bioskop jer je marketing tih filmova najbolje zastupljen kod nas i onda je logično da će dete samo tražiti da gleda nešto što mu je poznato, nešto za šta je videlo trejler ili reklamu. Treba prepoznati kanale komunikacije sa publikom na koju ciljate. U našem slučaju to je Youtube. Važno je na adekvatan način doći do svoje publike, da budu svesni da taj film postoji, da vide trejler ili neki frejm iz filma, a čini mi se da je naš film, zahvaljujući neverovatno talentovanoj ekipi, veoma privlačan za tu publiku, čak i na nivou vizuelnog nadražaja, i da će to biti dovoljno da otvori vrata publici. Ostalo je na kvalitetu filma.

U kojoj meri se „Zlogonje“ oslanjaju na nekadašnja ostvarenja srpskog filma za decu ili o deci, koje je publika iskreno volela?

– Nimalo. Zlogonje se oslanjaju na američke i britanske produkcije dečijih filmova, na estetiku Frenk Milera i zlatnog doba DC stripova. Čini mi se da su formati naših najpopularnijih dečijih ostvarenja arhaični za trenutnu dečiju publiku. Morali smo da pronađemo novu formulu strukture našeg filma, i mislim da smo uspeli da napravimo nešto posebno, bar ako se vodimo njegovim trenutnim uspehom po festivalima.

Ko su vam zapravo bili uzori?

– Frank Miler, Ves Anderson, Bil Voterson („Kalvin i Hobs“ su imali ogroman uticaj na mene a samim tim i na film), Masaši Kišimoto, Hiromu Arakava, Džejms Gun…

Kažete da se film bavi dečijom opsesijom da se iskoreni zlo koje direktno utiče na njihove živote. Koja još važna pitanja otvara ovaj film neobičnog naslova?

– Dve glavne teme filma su: biti drugačiji u svom okruženju i kako to utiče na pojedinca i razvod. Oba problema su centralizovana u našim glavnim junacima, Jovan je dečak koji ima parcijalnu cerebralnu paralizu, koji je ujedno i superheroj i kroz njega i njegovu problematiku se bavimo prvom temom, dok se kroz Milicu i lov na vešticu/maćehu bavimo problemom razvoda. Pokušali smo da oba problema provučemo kroz format avanturističkog filma. Problemi su prisutni, ali nisu publici nabijani na nos, već su protkani kroz prepreke na koje naši junaci nailaze u toku svoje avanture da pobede vešticu i mislim da je to zapravo ključ uspeha ove priče. Ona se bavi ozbiljnim temama, ali ne ostavlja utisak da su autori publiku naterali da proguta gorak zalogaj pouke, već se ta poruka sama pojavljuje u percepciji publike. Barem ja volim da mislim da je tako.

Na koji način ste koristili knjigu Jasminke Petrović „Priča o dugmetu i sreći“ za scenario ovog filma?

– Knjiga je svakako bila inicijalna kapisla, pokretač cele avanture zvane film. Ali puno toga se promenilo u odnosu na izvorni materijal. Naš scenarista Marko Manojlović pre nekoliko godina prvo je režirao pozorišnu predstavu baziranu na Jasminkinoj knjizi, a onda ga je Jovana Karaulić (producentkinja) angažovala da pretoči tu predstavu u scenario. Tako su onda Marko i Miloš Krečković više od godinu dana pisali scenario pre nego što je tekst dospeo u moje ruke. Svakako smo zahvalni Jasminki na inspiraciji, i naravno da postoje elementi koji su preuzeti iz knjige, ali mislim da smo zajedničkim snagama nadogradili originalni materijal koji je dobio neku novu formu, drugačiju strukturu i ceo jedan svet superheroja, koji nije postojao u izvornom materijalu.

Kakvi su utisci publike u Torontu? Šta im je bilo najzanimljivije na filmu?

– Reakcije su premašile sva naša očekivanja. Cela sala nas je dočekala po završetku filma u foajeu bioskopa, da bi podelili pozitivne utiske sa nama, mislim da me nikada nije zagrlilo više nepoznatih ljudi nego tada. Ceo dijapazon pozitivnih emocija, od ekstatično srećnih do uplakanih sa osmesima, svi su se emotivno povezali sa likovima i sa njima proživeli film. Najviše hvale su dobili Mihajlo Milavić i Silma Mahmuti, koji su glavne uloge filma, za besprekornu glumu i neverovatnu hemiju koji su njihovi likovi delili na platnu, ali je i puno pažnje posvećeno umeću Mikše Anđelića, našeg direktora fotografije. Većina ex-YU ljudi koji su bili na premijeri su mahom bili oduševljeni izgledom filma, konstatovali su da nikad ništa slično sa ovih prostora nisu videli. I zaista mislim da je, zahvaljujući celom, nestvarno talentovanom, timu saradnika, ovaj film postao nešto jako posebno.

Kada „Zlogonje“ stižu u domaće bioskope?

– Domaća premijera je zakazana za početak sledeće školske godine, tačnije 27. septembar.

Youtube estetika

Ključna razlika je u dinamici priče i brzini razvijanja odnosa junaka kada je reč o filmu za decu. Morate na dinamičan i zabavan način da ih uvedete u priču, da im okupirate pažnju u prvih dva minuta kako bi se vezali za junake i tok priče, pošto su navikli da pređu na sledeći Youtube klip ako ih ovaj nije zabavio u prvih trideset sekundi.