Film kao ogledalo problema modernog sveta

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Puiu nas zapravo poziva da prisustvujemo skupu jedne porodice, koja se okupila da bi obeležila 40 dana od smrti supruga, oca, glave familije. Svečani sto je postavljen. Jela se krčkaju. Ali čeka se pop, koji kasni… A, zna se, tek nakon njegovog slova, moći će da se priđe trpezi. Familija je tu, i to u punom sastavu – od majke, sinova, kćeri, snaha, tetki, ujaka, pa sve do jedne poludrogirane prijateljice koju je tu neko doveo. Ambijent par excellence, koji obećava garantovani „provod“! U iščekivanju popa, članovi porodice, za koje dobar deo filma i ne znate ko su, niti u kakvoj su vezi jedni sa drugima, pijuckaju i raspravljaju – o komunizmu, teorijama zavere oko 11. septembra, atentatu na Šarli ebdo, rumunskoj svakodnevici, da bi polako prešli na mnogo intimnije priče o izdajama, neverstvu, nelojalnosti, itd. Tako se, tokom ta tri časa, u kojima se naizgled ništa ne dešava, zapravo dešava sve – ličnosti se polako otvaraju, razgoljuju, prepoznaju, optužuju, razotkrivaju… rone se suze, obelodanjuju se najveće tajne… A popa i dalje nema…

Puiu je napravio surovo realističan portret porodice i odnosa koji u njoj vladaju. Na momente imate osećaj da to nije igrani film, već dokumentarni zapis sa bilo kog pomena (pod uslovom da pop zakasni!), budući da je njegovo delo toliko istinito, autentično i moćno. I značajno, s obzirom na to da je pokrenuo velike teme – braka, religije, politike, običaja, itd., itd. Protkan humorom, ironijom i ubitačnom iskrenošću, to je film o porodičnoj hipokriziji i lažnom moralu i ljubavi koja će svakoga naterati na razmišljanje.

Da nema Kena Louča, trebalo bi ga izmisliti! Jer ko bi, da nema njega, pričao o gladnima, beskućnicima, nezaposlenima, starima, invalidima, samohranim majkama tako glasno, tako uporno, tako istinito, tako humano i tako dostojanstveno. I podsetio nas, po ko zna koji put na činjenicu da živimo u mizernom i nemoralnom svetu u kome su razlike između siromašnih i bogatih sve veće i veće. Junak njegovog poslednjeg filma „Ja, Daniel Blejk“ je 59-godišnji stolar, koji je morao da zatraži socijalnu pomoć zbog srčanih problema. No, i pored toga što mu doktor zabranjuje da radi, on je, da bi primao socijalnu pomoć, prinuđen da traži posao, jer mu u protivnom preti opasnost da ostane bez nje. Tokom regularnih obilazaka centra za rad, on sreće Rejčel, samohranu majku, koja je bez posla i sredstava da prehrani dvoje dece.

„Ja, Daniel Blejk“ je jednostavna, moćna, potresna priča, koja govori o potrebi i pravu običnih ljudi na elementarno dostojanstvo – kao što je krov nad glavom, posao i hrana na stolu i s druge strane o orvelijanskom, nemilosrdnom, komplikovanom, birokratskom sistemu socijalne pomoći u Britaniji. Može se reći da je ovo jedno od najsnažnijih i najemocionalnijih Loučovih ostvarenja, koje vas apsolutno ostavlja bez daha.

Bruno Dumon nas sa svojom „Ma Loute“, veoma čudnom i veoma zabavnom storijom, vodi u svet belle epoque i to na sever Francuske. U ambijentu normandijske svetlosti, vetrova i duna, početkom 20. stoleća dolazi do serije misterioznih nestanaka, što unosi nemir u region. Zbog toga se organizuje policijska istraga, pored koje se odvija i jedna ljubavna pričica… To je luda, bizarna, maštovita, nadrealistička burleska, rafinirano, fascinantno urađena. Sa karikaturalnim, skoro vodviljskim likovima, koje igraju Žilijet Binoš, Fabris Lučini i Valerija Bruni Tedeski, možda se malo preteralo, kao i sa dužinom ovog ludog, ekstravagantnog i teatralnog putovanja, što, međutim, ipak neće umanjiti zadovoljstvo druženja sa „Ma Loute“.

Što se tiče drugog Francuza Alena Žirodija, koji je pre tri godine briljirao svojim eksplicitno seksualnim trilerom „Stranac sa jezera“, može se reći da ove godine nije ispunio očekivanja sa „Ostati uspravan“. Osim nekoliko vizuelno fascinantnih momenata, kao i nekoliko scena crnog humora, to je nekoherentno i kruto delo.

Za 39-godišnju Maren Ade bi se moglo reći da je pravo filmsko čudo. Do sada je napravila dva filma – 2003. godine „The Forest for the Trees“, za koji je osvojila nagradu žirija na Sandens festivalu i 2009. „Everyone Else“, za koji je dobila dva Srebrna medveda na festivalu u Berlinu. Takav podvig je doista redak. Ali, da je nesumnjivo zvezda u usponu, najbolja je potvrda i to što je njen treći film „Toni Erdman“ uvršten u zvaničnu selekciju ovogodišnjeg festivala.

Imajući u vidu da je novinarska projekcija njenog filma dva puta prekidana aplauzom, što se retko događa, čini se da je ona postala ozbiljan pretendent za nagradu. „Toni Erdman“ je priča o mladoj, uspešnoj ženi koja radi za jednu nemačku firmu u Bukureštu kao konsultant. Ambicioznoj, stresnoj i potpuno posvećenoj svom poslu. Naspram nje, njen otac – sredovečni, opušten, drag, jednostavan čovek, profesor muzike u penziji i nekadašnji hipik, koji uz šalu i humor ide kroz život, i koji ne može u svojoj ćerki da prepozna dete koje je podigao i odgojio. Zabrinut i šokiran njenom transformacijom, on pokušava da je vrati zadovoljstvima normalnog, svakodnevnog života.

„Toni Erdman“ je iznenađujuće originalna, čudna, sveža i na momente beskrajno duhovita opservacija o savremenom životu. O tom novom, permanentnom online modernom svetu i etici rada, gde ljudi vremenom postaju robovi i zombiji, isprazni, pogubljeni, stresni i nezainteresovani za bilo šta drugo do posla i uspeha. Koji zaboravljaju šta su prave emocije, smeh, humanost, solidarnost, razumevanje drugog, različitost. Uz dve maestralne uloge, ćerke – Sandra Hiler i oca – Peter Simonišek, Maren Ade je kroz svoju izuzetno atraktivnu komediju-dramu napravila retko dopadljiv, duhovit i pristupačan film na jednu od najznačajnijih i najurgentnijih tema savremenog života.