Film mora da bude iskren

 To je drugi Farhadijev dolazak na Kustendorf, jer je 2010. godine gostovao sa filmom „Sve o Eli“, za koji je nagrađen Srebrnim medvedom u Berlinu 2009. godine.

Umetnik posebne lirske poetičnosti, likove gradi filigranski precizno i slojevito, kroz njihova emotivna stanja problematizuje pitanje komunikacije, bliskosti, porodice, odnosa prošlosti i budućnosti… Sve to smešta u jasan društveni kontekst, koji služi kao „okidač“ za početak filmske priče o univerzalnim vrednostima.

Tokom radionice sa studentima i razgovora sa novinarima, svedočio je o svom iskustvu dramskog pisca, stvaralačkom procesu, iskazavši potrebu iskrenosti na filmskom platnu, poručivši da njegovi likovi nisu crno-beli.

– Kada gledate moje filmove, ne želim da pomislite – ovaj čovek je kriv. Svaki pojedinac ima vrlo dobre motive za svoja dela – rekao je Farhadi, ocenivši da je „za dobar film važnija ideja od novca“, a potom je savetovao mlade autore da budu svoji i da „zaborave na festivale i kritičare“. – Snimajte ono što je u vama, ono što vi želite, a ne ono što drugi od vas žele. Kada pišem, ne razmišljam o publici. Moja prva publika sam ja sam“.

Svedočeći da ideje o filmskim pričama i likovima pronalazi u sopstvenim sećanjima i emocijama, u onome što mu je blisko, ugledni reditelj je ocenio da su „najbolje ideje u ljudima, u našem okruženju“, ukazavši na potrebu iskrenosti na filmskom platu, jer, kako je rekao „svi će prepoznati iskren film“.

O ulozi porodice i tradicije u filmskoj umetnosti, pa i u njegovim filmovima, Farhadi je istakao da su to „inspirativne teme i višeslojne situacije, koje se mogu posmatrati iz različitih uglova“.

– Porodica je temelj filma. Ibzen je to znao, znao je to i Tenesi Vilijams. Porodični odnosi su važni i u antičkoj drami. Uzmimo na primer Antigonu. Sve se vrti oko porodice – naveo je Farhadi.

U središtu vešto osmišljene filmske priče „Prošlost“ nalazi se Iranac koji se, nakon četiri godine, iz Teherana vraća u Pariz kako bi se i formalno razveo od svoje supruge Francuskinje i time joj omogućio udaju za drugog čoveka – Arapina. Tokom zapleta o emotivnom i bračnom krahu, zbog čega ispaštaju deca suočena sa kompilikovanim svetom odraslih, otkrivaju se tajne, problemi emigrantskog života, otvaraju se važna društvena, socijalna i politička pitanja…

– Razvod je iskorišćen kao neka vrsta izgovora da bi se otvorila rasprava o odnosima među ljudima. Lakše je govoriti o odnosima među likovima, ako ih stavite u kriznu situaciju, a upravo je razvod kreirao tu vrstu krize – objasnio je reditelj, dodavši da su „osećanja ljudi ista svuda na svetu, ali da se izražavaju na različite načine“.

– Tuga je ista svuda u svetu. Mržnja je svuda ista. Međutim, ta osećanja se izražavaju na različite načine. Mediji se trude da prikažu da su ljudi veoma različiti, ali to nije tako. Ja sam sada hiljadama kilometara udaljen od svoje zemlje, ali ljudi oko mene su mi veoma bliski i ne osećam tu udaljenost.

Uloga publike

Primetivši da „stanje u svetskoj kinematografiji nije dobro“, te da postoje autori, koji smatraju da su su njegovi filmovi „teški za publiku“, pa „snimaju filmove sa crno-belim likovima i unapred definisanim obrascima“, Farhadi je ocenio da na takav način nastaju filmovi koji kvare ukus publike.

– Filmovi koji lako nude poruke, brzo se zaborave, a filmovi koji inspirišu ljude da postavljaju pitanja – dugo traju – ocenio je reditelj.

Cenzura i hrabrost

– U svakoj zemlji postoji cenzura. U mojoj zemlji postoji cenzura, ali u Americi je u pitanju cenzura novca. Oni vas plaćaju da bi naređivali šta da radite – rekao je Farhadi. Na pitanje da li je imao problema u Iranu zbog svojih govora prilikom primanja nagrada, u kojima je hrabro ponudio i političke stavove koji su potpuno različiti od stavova zvaničnika u toj zemlji, Farhadi je rekao: „Ne smatram sebe hrabrim i nisam imao nikakvih problema, ali ljudi u Iranu su veoma hrabri, tako da ne mogu da se poredim sa njima“.