Film mora da se odnosi na trenutak u kome nastaje

Premijera digitalno restauriranog filma biće održana večeras u 19.30 u Jugoslovenskoj kinoteci, nakon čega će ovaj naslov u novom ruhu, kao i prethodna digitalizovana ostvarenja („Ko to tamo peva“ i „Kad budem mrtav i beo“), moći da se pogleda u Kinoteci, ali i po brojnim gradovima Srbije.

„Specijalno vaspitanje“ je debitantski igrani film Gorana Markovića. Priča o Peri „Trti“, maloletnom delinkventu iz provincije, koji dolazi u Beograd na prevaspitavanje, gde istovremeno u popravni dom za maloletnike stiže i novi vaspitač Žarko koji pokušava da uvede nove metode u radu sa štićenicima, premijerno je prikazana 1977. na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli. Film koji je okupio neverovatnu glumačku ekipu (Bekim Fehmiju, Slavko Štimac, Aleksandar Berček, LJubiša Samardžić, Branislav Lečić i Olivera Ježina, koji su ovim filmom debitovali) dobio je u Puli niz nezvaničnih nagrada, dok je Samardžić, za ulogu milicionera Caneta, nagrađen Zlatnom arenom za mušku epizodnu ulogu. Reditelj, koji je u svojoj četiri decenije dugoj karijeri snimio neke od najvažnijih ostvarenja jugoslovenskog i srpskog filma („Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Srbija godine nulte“), priseća se za Danas kako je nastao njegov prvi film.

* Na koji način vas je vaš debitantski film „Specijalno vaspitanje“ oblikovalo kao autora? Šta ste snimajući ovaj film naučili i kasnije uvek primenjivali u vašim filmovima?

– Mnogo stvari sam shvatio radeći na svom prvom filmu. Najviše o onome što ne znam. Taj film me je suočio sa jako mnogo važnih stvari o kojima nisam imao pojma da postoje. Na primer, koliko traje ono što ja zamišljam. Pre „Specijalnog vaspitanja“ nisam imao pojam o dragocenosti vremena na filmu. Kada sam završio film, on je trajao preko dva i po sata. Da bi dospeo u bioskope morao je imati ispod dva sata. Izbacio sam, moguće, njegove najbolje delove. Radilo se o velikim scenama koje su predstavljale celinu za sebe. Kako sam bio pred imperativom skraćenja, shvatio sam da u filmu može opstati samo ono što radi za celinu a da nikakvi ukrasi i „divne scene“ ne mogu preživeti. I dan-danas se sećam nekih stvarno lepih trenutaka koje sam bacio u đubre.

* Po čemu pamtite snimanje filma „Specijalno vaspitanje“? Rekli ste da je taj film napravila grupa mladih umetnika i entuzijasta, da on nije samo vaše delo…

– Po činjenici da nismo imali ništa. Sve smo doneli od kuće: kostime, delove scenografije, filmsku traku smo nabavili na „crno“. Ništa nam nije trebalo, sve se pravilo samo od sebe. I to sam naučio: dovoljne su ideja i energija. Oko toga se sve vrti.

* Kako ste jednom rekli, za sve vas to nije bio posao nego zavera. Pa tako ni slavnim glumcima Bekimu Fehmiu i LJubiši Samardžiću nije smetalo da igraju bez honorara. Šta vas je sve zajedno motivisalo da se na taj način posvetite ovoj priči?

– Biće da je to bio scenario, tekst. On je nastao na osnovu iskustva jednog pedagoga u domu za maloletničku delinkvenciju i posle mog boravka u tom domu u periodu od skoro dve godine. Miroslav Simić i ja smo te dve godine posmatrali tu decu i pričali o tome šta čini da jedno dete postane kažnjenik. Mislim da bi smo se danas složili da je to nedostatak ljubavi. Svi su patili od toga: neko im nije pružio ljubav onda kada im je bila najpotrebnija.

* „Specijalno vaspitanje“ pokrenulo je temu maloletničke delinkvencije na filmu. Šta je vas podstaklo da se zainteresujete za ovakvu priču?

– Znate, vi možete ispričati priču o sebi i kada se bavite nekim sižeom koji nema nikakve veze sa vama privatno. Verovatno me je privukla empatija koju sam razvio prema tim ubogim dečacima, a ta empatija je pokrenula ko zna kakve procese u meni. Ne bih da se samoanaliziram ali nešto me je potreslo u domu „Vasa Stajić“, a onda me je to i protreslo.

* Pre toga ste radili dokumentarne filmove… Koliko je to uticalo na „Specijalno vaspitanje“? Koliko su zapravo istinite priče postale deo ovog filma?

– U formalnom smislu mnogo. Ja sam, zapravo, svoje dokumentarističko iskustvo direktno preneo na stil tog filma. Kasnije se moj izraz menjao. U početku sam smatrao da pred kamerom sve mora biti autentično. Posle sam ušao u studio i počeo da pravim veštačku stvarnost. Čak sam u ateljeu pravio i eksterijer. Bio sam na stanovištu da je stvarnost koju pravite za jednu priču mnogo autentičnija od realne stvarnosti u kojoj se vrte hiljade drugih priča. Pa sam se, kasnije, opet vratio realnosti. To je tako, menjate se celog života. To je važno. Da ne dosadite i sebi i drugima.

* Taj film je nastajao u vremenu nakon gušenja crnog talasa, kada su se uglavnom snimali „od vlasti odobreni“ projekti. Koliko je tada bilo teško prikazati istinu na filmu?

– Mi smo se, za razliku od remek-dela crnog talasa, služili alegorijama, metaforama i ostalim oblicima indirektnog izražavanja. To se moralo tada. Sećam se, kada sam 1984. studentima Kolumbija univerziteta u NJujorku prikazao moj film „Variola vera“ i rekao im da to nije film epidemiji već priča o bolesti društva, niko me nije razumeo. Oni su imali tada sasvim drugi način mišljenja. Alegorija – zašto? Što ne kažete direktno to šta mislite o društvu? Nisam znao kako da im objasnim način mišljenja umetnika u socijalizmu. Tek kasnije, kada sam, jednom, na atinskom aerodromu shvatio kako se kolica za prevoz bagaža zovu METAFORA, postalo mi je jasno koliko smo se morali mučiti tada.

* A kako vam se čini situacija danas? Može li film opet biti ogledalo stvarnosti?

– To je uslov svih uslova. Da se film odnosi na trenutak u kome nastaje. Mislim da se moj pretposlednji film „Slepi putnik na brodu ludaka“, koji se događa pre sto godina u ludnici, takođe odnosi na ovaj trenutak. Ako nije tako, nema razlog postojanja. Filmovi ostaju kao svedočanstva o trenucima u kojima su nastali.

* Šta vas trenutno u Srbiji inspiriše da snimite film? Koja vam je priča rediteljski najzanimljivija?

– Dve stvari koje sam već pomenuo: da govori o mom unutrašnjem svetu i da se odnosi na ovaj trenutak.

* Kažete da su filmovi slike vremena u kojima su nastajali, ali koji vaš film, možda i na vaše iznenađenje, danas najbolje funkcioniše?

– Ne znam, ne gledam svoje filmove i ne raspitujem se za njih kod gledalaca. Imam iluziju da od mene najbolje tek dolazi. Utoliko sam više uplašen činjenicom što je „Specijalno vaspitanje“ postalo deo istorije koju treba čuvati od propasti. Meni se čini da je to bilo juče a protekla je 41 godina od kako smo to radili…

Promena paušalnih pogleda na problematiku Kosova

* Vaš poslednji film „Mnoštvo i manjina“ govori o gostovanju vaše predstave „Govorna mana“ na Kosovu. I dok se u Beogradu insistira na debati o Kosovu, sa čime ste se vi susreli snimajući ovaj film? Koliko je sve to daleko od onoga o čemu se ovde govori?

– Dok ne odete tamo nikada nećete znati o čemu se zapravo radi. Ja sam svoje paušalne poglede na problematiku Kosova bitno promenio nakon boravka u Gračanici, Velikoj Hoči, Visokim Dečanima, Istoku i Dragancu. Ne znate ništa dok ne vidite kako ljudi tamo žive, kako se ponašaju i o čemu sanjaju. Najmanje znate ako slušate odvratne floskule ove vlasti o „rešenju“ kosovskog problema. Potrebno je da odete u Istok, na primer, i sednete za sto sa tamošnjim parohom i njegovom ženom i sitnom decom, koji su jedini Srbi u tom gradu. Samo sedite i slušajte, sve će vam biti jasno.