Film o Kju kluks klanu – odgovor Spajka Lija na narastajuće tenzije u Americi

Izvanredni, napeti, policijski triler, upakovan u komediju, sa DŽonom Dejvidom Vašingtonom i Adamom Drajverom u glavnim ulogama. Taj film, izvesno, nije došao slučajno, već predstavlja odgovor Spajka Lija na narastujuće tenzije, nemire i rasističku mržnju, od dolaska Trampa na vlast. Film je baziran na istinitom i neverovatnom događaju, o crnom policajcu koji je 70-ih godina uspeo da se infiltrira u KKK i to tako što je svu telefonsku i pismenu korenspondenciju vodio on, a direktne kontakte prepustio svom kolegi belcu. Tako je, uprkos svih predviđanja o nerealnosti te misije, Ron Staltvort, na bazi smelog plana, hrabrosti i upornosti uspeo da se ubaci u „Organizaciju“, kako je KKK sebe voleo da naziva. Zahvaljujući tome, on i njegovi drugari su u Kolorado Springsu uspeli da spreče planirani atentat KKK na veliki studentski skup Afroamerikanaca, koji su se borili za ljudska prava, čime je izbegnuto verovatno krvoproliće i haos. U ovom inteligentnom trileru, Li je majstorski dočarao 70-e godine, vreme velike rasne napetosti, besa i mržnje. Sa atmosferom nabijenom tenzijom, opadanjem podrške Vijetnamskom ratu, vidljivom prisustvu i uticaju Black Panthers-a, izraženom militantizmu mladog crnačkog stanovništva, modom a la Angela Davis, itd.,itd… Aluzije na današnju Ameriku su prisutne i transparentne. Slogani poput „Napravimo Ameriku opet velikom“ su bile skandirane od strane belih suprematista 70-ih, a i sada se mogu čuti od njihovih idejnih naslednika. Zato i ne čudi da je Li, koji se oduvek zalagao za ravnopravan tretman afroameričkog stanovništva i bio i ostao borac protiv svih oblika rasizma, film završio slikama atentata iz Karlotsvila iz avgusta 2017, i govorom Trampa u kome izjednačava fanatike bele Amerike i kontrademonstrante. Ovaj zanimljiv, zabavan i vrhunski urađen film, odlikuje ne samo gorčina i bes, već i humor i to u trenucima najveće napetosti, a prati ga i izvanredan saundtrek. Nema nikakve sumnje da je ovo anti-Tramp film, ali vešto upakovan u komediju. Čak i sa elementima burleske. Tako je sa „KKK“ Spajk Li potpisao svoje najbolje ostvarenje poslednjih godina, koje je i pored nedovoljne suptilnosti – efikasno, vibrantno i puno energije. I koje navodi na razmišljanje i postavlja ozbiljno i suštinško pitanje – da li je moguće da je i pet decenija nakon događaja kojima se bavi ovaj film, rasizam još uvek tako živ i prisutan u Americi.

Italijanka Alice Rorhwacer donosi priču o Srećnom Lazaru (Lazarro Felice), glavnom ličnošću jedne basne, folklorne priče, koji umire, zatim vaskrsava i potom pokušava da promeni svet samim svojim prisustvom. Sve počinje večernjom serenadom. LJudi se približavaju jednoj kući i počinju da pevaju. Unutar kuće je jedna familija. Kuća je trošna, kao i ljudi. Epoha nije precizirana (50-e godine), ali ta kuća – to je večna Italija. Ruralna, siromašna, mitološka Italija, u kojoj jedna seljačka komuna živi sasvim po strani sveta. Po pejzažima, izbrazdanoj zemlji i licima reklo bi se neki Olmi, ili braća Tavijani. NJih 26-oro, raznih uzrasta, žive zajedno, gusto nabijeni u jednoj kući, usred malenog sela, u kome uzgajaju duvan za bogatu markizu koja stanuje u susednom zamku. Ispostavlja se da su oni neka vrsta modernih kmetova, koji žive na feudalnom posedu i doživotni su dužnici svom feudalnom veleposedniku. I eksploatatoru. I što je najstrašnije sasvim nesvesni toga. Glavni junak Lazaro je nežan, drag, lepuškast mladić, koga svi simpatišu, ali i zloupotrebljavaju. No on brutalno, iznenada umire. Ali, i vaskrsava ubrzo, da bi nakon buđenja shvatio da svet više nije isti. Kmetstvo je abolirano, selo zamenjeno gradom, porodica ostarila, markiza umrla, dok njegovi seljaci žive u udžericama na ivici grada i hrane se preturajući po kantama za đubre. Samo se Lazaro nije promenio, on je inkarnacija večnog sna i mašte jednog sterilnog društva… Film deluje kao neki relikt prošlosti. Pasaž iz izgubljene filmske ere. Ekscentrična, na momente nebulozna priča, ali lepo snimljena i, šta reći – bajkovita!

Manijakalni kompozitori, zastrašujući kultovi i čudan, otkačen svet, čine milje u kome se kreće glavni junak „Srebrnog jezera“, u potrazi za svojom nestalom prelepom susetkom. U ovom skoro nadrealističkom delu, koje kombinuje romansu, komediju i triler, Dejvid Robert Mičel, mladi, talentovani američki sineasta otkriva Los Anđeles, kroz hipnotišuće, čudne, i neverovatne vizije. To je zavodljiv film i misteriozna priča, sa izvanrednim Endrju Garfildom u nosećoj roli i predstavlja svojevrstan homage Dejvidu Linču, pre svega zbog filmskog prosedea, a i neke čudesne, senzualne atmosfere, koja toliko podseća na velikog majstora.

„U ratu“, kao što i sam naziv kaže, ratuju se za opstanak jedne fabrike – tačnije rečeno za 1.100 radnih mesta. S jedne strane su radnici, a sa druge vlasnici fabrike koja se bavi proizvodnjom delova za automobilsku industriju, čija se centrala nalazi u Nemačkoj. Budući da su scenario i dijalozi tako dobro napisani i da je režija tako impresivna, imate osećaj da je to što vidite na ekranu snimljeno uživo. Da je to reportaža. I to od prve scene. Sve počinje pregovorima između radničkih sindikata i rukovodstva fabrike. Radnike predstavlja Vinsent Lindon, koji vodi glavnu reč i celu igru. On upozorava na obećanja koje je dala uprava, na napore i žrtve koje su radnici podneli u poslednje dve godine kako bi se ostvario željeni profit, itd. Rukovodstvo im odgovara – mondijalizacijom, cenom radne snage, konkurencijom, itd. Kako pregovori bezuspešno teku, tako je jaz između radnika i uprave sve dublji, situacija nakon dva meseca štrajka sve teža i nepodnošljivija za radnike, i to ne samo za te žene i muškarce i njihove porodice, već i za ceo industrijski bazen, u kome je fabrika smeštena. Stanje postaje dramatično. Beznadežno. Da bi… Stefan Brize je sa ovim filmom još jednom pokazao svoje majstorstvo i hrabrost da tako znalački i sa uverenjem progovori o posledicama divljeg i nekontrolisanog kapitalizma i mondijalizacije. Sa briljantnim Vinsentom Lindonom i čitavom ekipom neprofesionalnih glumica i glumaca, „U ratu“ je upečatljiv i bolan zapis i svedočanstvo vremena u kome živimo.