Film o lokalnim događajima u Španiji koji je dirnuo publiku širom sveta

Ta pobuna je prošla nezapaženo, zbog čega je španski reditelj Luis Lopez Karasko odlučio da kroz film “Godina otkrića” oživi ovu zaboravljenu priču, ali i da skrene pažnju na to da su osećanje straha, besa i siromaštva izvorište za nastanak ekstremno desničarskih stranaka.

Ova potresna, ali i inspirativna priča biće prikazana 8. septembra u Sali Art bioskopa Kolarac u 15h u selekciji „Meteori“, na 13. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs koji se održava od 3. do 10. septembra.

Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem o njegovim sećanjima na događaje prikazane u filmu, reakcijama publike širom sveta i političkoj i medijskoj situaciji u Španiji danas.

*Kako vam se prvobitno javila ideja za ovaj film?

Kada sam završio svoj prethodni film „El Futuro“, imao sam osećaj da su mi ostale neizrečene neke stvari iz osamdesetih. Premda u tom filmu nisam hteo da prikažem osamdesete kao „žurku“, na kraju je doživljavan kao film o godinama radosti i slobode građanske srednje klase i kulturne scene poznate kao „Movida Madrileña”.

U tom trenutku sam odlučio da i dalje radim na filmovima sa tematikom osamdesetih, s tim što 1992. možete na neki način smatrati za kraj osamdesetih u Španiji. Pokušao sam da donesem slojevitost razumevanju onoga što se dešavalo u španskom društvu tog vremena.

Tada sam počeo da tragam za društvenim okruženjem koje bi bilo suprotnost od onog u „El Futuru“. Pronašao sam ga u povratku industrije na prethodno stanje.

*Bili ste mladi kada je skupština Mursije bila u požaru. Sećate li se nečega iz tog dana i kako se danas osećate kada se osvrnete na tu 1992. godinu?

Da, to je bio okidač. Tragao sam za informacijama o deindustrijalizaciji i prisetio sam se kako sam gledao zgradu skupštine Mursije u plamenu.

Bila je 1992. godina. Moji baba, deda i rodbina su živeli u Kartaheni, ali ja sam odrastao u gradu Mursiji. Zgrada skupštine je tamo, baš kao i mornarička i industrijska luka, iako je prestonica sama Mursija.

Kada sam kasnije pitao roditelje o tom događaju, oni su rekli da ga se uopšte ne sećaju pa sam rekao sebi – ako se toga niko ne seća, moram da napravim film.

U tome je velika simbolička moć, i to ne samo zbog slike skupštine u plamenu, koju su navodno zapalili radnici nakon niza divljih uličnih pobuna. Španija je u to vreme bila već 14 godina demokratska zemlja, doživljavala je zvezdane trenutke tokom Olimpijade, dok je iste godine potpisan ugovor o Evropskoj uniji. Upravo te nedelje je gorela zgrada.

*Kako su reagovali protagonisti i svedoci tih istorijskih događaja kada ste ih pozvali da učestvuju u filmu? Kako je tekla ta saradnja?

Odgovor na to pitanje je kompleksan, budući da smo na različite načine radili sa ukupno 45 učesnika. Prvobitno smo išli na dramatizaciju originalnih događaja, kao u „El Futuru“.

Zajedno sa koscenaristom Raulom Liarteom počeo sam da intervjuišem ljude koji su učestvovali u događajima 1992, da bismo ih potom iskoristili kao građu za dijaloge glumaca i fikcijski tretman filma. Ali onog trenutka kada smo upoznali stvarne radnike i vođe sindikata, osetili smo da njihove glasove niko nikad nije slušao, i da bi bilo tužno ako se ne bi sami pojavili u filmu. Jednostavno su morali da budu tu.

Takođe smo imali otvoreni kasting sa ljudima iz komšiluka, radnicima, nezaposlenima iz Kartahene, i sindikata, koji bi pričali o sadašnjosti i svojim dnevnim rutinama.

Svaki put kada bi neko došao na kasting, to što su nam govorili je bilo mnogo interesantnije i relevantnije od bilo koje fikcije koju smo mogli da napišemo. Što je proces rada više odmicao, ovaj fikcijski deo je slabio, iako smo ga zadržali u određenoj meri. „Istorijski likovi” nisu bili voljni da učestvuju, jer je za većinu njih to veoma bolna uspomena.

Radili smo na tome da na snimanju stvorimo atmosferu u kojoj će se svako od likova osećati dovoljno slobodno da razvije svoju priču i iskustva. Svi su bili u namenski pravljenim kostimima, koje je dizajnirala Rebeka Duran, sem onih koji se poslednji pojavljuju u vlastitoj odeći.

Potrudili smo se da izgledaju neutralno, kao da mogu biti i iz devedesetih i iz današnjeg vremena, tako što smo izbegavali specifične odlike ere. Film je, u velikoj meri, i Raulov lični univerzum, jer je on sin jednog od radnika sa brodogradilišta, pa ga sve ovo i pogađa lično.

Njegovi prijatelji iz škole, komšiluka, porodica, svi se pojavljuju u filmu. Kada Raul putuje u Kartahenu, sve vreme ubeđuje ljude da učestvuju u projektu, od onih za koje zna da su radili na brodogradilištu, do kolega koje sreće na koncertima.

*Da li španska vlada ovakve događaje i dalje gura pod tepih i koliko prostora mediji daju ovakvim događajima? Kakva je situacija danas?

Glavni cilj filma bio je da oživimo zaboravljenu priču.

Mejnstrim mediji dosta govore o industrijskoj krizi poslednjih godina, ali nema javne debate o tome. Mnogo slika uplakanih lica, ali bez dubinske diskusije.

Istovremeno, ova priča je nešto čime ljudi nisu želeli da se bave. Većina društva je bila okupirana Olimpijadom u Barseloni i Expo sajmom u Sevilji. To je kolektivni fenomen koji možete videti u „zemljama u usponu”.

Svetska prvenstva, Olimpijske igre, Sajmovi… Globalizacija funkcioniše tako: novac se uliva u zemlju, i potom nestaje jer odlazi negde drugde. Posle 1992. bila je velika kriza u Španiji.

Istovremeno sam želeo da istaknem koliko je ova regija napuštena, kako od strane regionalnih tako i državnih vlasti, ali i da pojasnim da je ovo osećanje straha, besa i siromaštva izvorište za nastanak ekstremno desničarskih stranaka.

Štaviše, te stranke su najviše glasova imale baš u regionu Mursija.

*Vremena prolaze i sve se menja. Ali, šta uvek ostaje isto u Španiji?

Film može da se posmatra i kao svojevrsni limbo. Likovi govore o krizi, ali ne možete biti sigurni da li govore o 1992. ili današnjem vremenu. Ovo je važan aspekt: u svakoj krizi radnici najviše ispaštaju. Ako sistem reprodukuje patnju i nejednakost u svakoj generaciji, ne možete govoriti o pravoj demokratiji.

Ne želim da zvučim cinično ili pesimistično, bilo je značajnih promena u Španiji po pitanju građanskih prava. Ali moramo da budemo na oprezu, jer je takođe na snazi globalno jak reakcionarni pokret koji želi da ugrozi demokratiju.

*Film je premijerno predstavljen na festivalu u Roterdamu. Kako je reagovala tamošnja publika, a kako ona u Španiji? Da li je bilo razlike?

Film govori o izrazito lokalnim događajima, ali slične stvari su se događale u mnogim zemljama širom sveta. Istovremeno film govori i o budućnosti Evropske unije. Stekao sam osećaj da ljudi iz Italije, Grčke, Portugala, Francuske, ali i Velike Britanije, mogu da se zainteresuju i identifikuju sa temama filma.

Potom sam shvatio da ljudi iz istočne Evrope takođe imaju slična iskustva, isto kao i oni iz Južne Amerike. Za mene je bilo iznenađenje da su ljudi iz Kine, Japana i Koreje zaista bili dirnuti filmom. Prilazili su mi govorili kako imaju iste brige, da njihovim platama više ne mogu da plaćaju kirije. Kada se podvuče crta, film je o budućnosti radnih odnosa. A to je globalna i zastrašujuća tema.

*Na kojim projektima ćete raditi u budućnosti?

Ima nekih likova iz „El año del descubrimiento“ koji se nisu pojavili u filmu, jer su im priče bile toliko sadržajne i dugačke da je bilo nemoguće uklopiti ih. Svaki lik bi mogao biti u glavnoj ulozi u nekom od sledećih projekata, tako da bi bilo sjajno da nastavim kopanje po pričama iz Kartahene. Takođe, pišem i novu knjigu kratkih priča.