Film o nedovršenom pustinjskom gradu – mestu transformacije i ponovnog rođenja

U središtu filma „Viktorija“ stoji Lašej T. Voren, koji je iza sebe ostavio svoju burnu prošlost u LA-u kako bi ponovo započeo život unutar ove mreže hiljada razrušenih ulica.

Ovo ostvarenje o neobičnom pustinjskom gradu, mitskim američkim obrascima i početku života iznova, režirale su tri belgijske rediteljke: Sofi Beno, Lisbet de Siler i Izabel Tolener. Prilikom dogovora za intervju insistirale su da sve tri govore o filmu i budu zajednički potpisane.

Film “Viktorija” biće prikazan u Međunarodnom takmičarskom programu Beldocs festivala, koji se ove godine održava od 3. do 10. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn.

Kako ste došli na ideju da napravite ovaj dokumentarac?

Počelo je sa anegdotom, pričom koju je neko ispričao. O gradu u pustinji, Kalifornija Sitiju, koji nije (još uvek) ispunio zamisao da postane treći najveći grad u Kaliforniji.

Privučeni znatiželjom ka ovom nedovršenom mestu, otišli smo tamo i redovno se vraćali tokom četiri uzastopne godine. Dok smo razmišljali kakav bismo film napravili, on je zaživeo na ovom mestu.

Upoznali smo mnoštvo ljudi zaglavljenih u Kalifornija Sitiju. To su ljudi koji su došli da započnu život ispočetka, tragači za zlatom i blagostanjem.

Tako se i Lašej slučajno našao na našem putu, odnosno mi na njegovom, i odmah smo se prepoznali. Iako ne potičemo iz iste sredine, tada i tamo smo živeli zajedno i među nama je kliknulo.

Posvećenost je bivala sve veća zbog zajedničkog prostora koji smo kratko delili, kao i zbog obostrane fascinacije i empatije koju smo gajili jedni prema drugima, i čežnje da zajedno snimimo film.

Šta Vas je privuklo ovom gradu?

Ideja preispitivanja sebe, ostavljanja za sobom prošlog života i potpuno novog početka negde drugde, stari je obrazac tipičan za zapadni deo Sjedinjenih Država. Konkretno za Kaliforniju, još od dolaska prvih doseljenika, sa pustinjskim pejzažom kao (naizgled) praznim platnom spremnim da bude ispunjeno svežim pričama. Zaboraviti prošlost, ponovo pronaći sebe, kao da je sve plod mašte.

Kalifornija je takvo mesto koje izaziva maštu, sa lavirintom razrušenih ulica, negde između divljine i civilizacije. Mesto koje vas poziva da napišete novu priču. Tamo smo osmislili Viktoriju, film u kom se Lašejeva stvarnost i mašta, kao i naša mašta mogu nesputano ispreplitati.

Šta je sprečilo ovaj grad da postane pandan Los Anđelesu?

Tu je, naravno, mnogo faktora poput vode i zemljišta, ali suština je u utopijskoj ideji stvaranja grada odjednom ni iz čega, umesto puštanja da se postupno razvija. Takav projekat je osuđen na propast.

Koliko dugo ste radili na ovom dokumentarcu i da li se prvobitna ideja o filmu promenila tokom snimanja ili posle snimanja?

Radili smo šest godina na filmu. I naravno projekat je za to vreme više puta menjao formu.

Isprva smo počeli sa određenom idejom, ali ubrzo smo shvatili da ovaj film prvenstveno treba početi od susreta sa mestom i njegovim ljudima.

Osim rediteljske uloge, svi smo radili još nekoliko stvari na setu. Izabel je bila direktorka fotografije, Lizbet se bavila tonom, a Sofi je bila producentkinja na snimanju, što čini ovaj film zajedničkim postignućem.

Štaviše, to je stvorilo atmosferu intimnosti sa likovima u filmu. Viktorija nije samo saradnja rediteljki, već takođe i između nas i likova.

Tokom meseci provedenih u Kalifornija Sitiju, razvili smo preciznu strategiju u kojoj su ključni bili spontanost i improvizacija. Na njihovim iskustvima i pričama zasnovali smo scene koje su oni mogli da interpretiraju.

Dali smo im dosta vremena ne bi li se opustili u scenama i odlučili kojim smerom će ići, nudeći im okvir za isticanje njima važnih tema.

Šta vas je, kao evropske reditelje, dovelo u američku pustinju?

Svo troje delimo sklonost ka američkoj pustinji, i već smo putovali tamo zbog Sofinog prethodnog filma “Pustinjska izmaglica” i tako smo saznali za Kalifornija Siti.

Zapadna pustinja je sva u mitovima. U pričama, kao i dobrim delom u stvarnosti, zapadni deo SAD je uvek bio mesto gde možete ponovo pronaći sebe, započeti novi život daleko od svoje prošlosti.

Za nas je pustinja nepoznanica i taj osećaj delimo sa našim glavnim likom Lašejom. To je bila naša polazna tačka, osećanje da smo u njoj stranci. Doživljaj ovog mesta utemeljen je na začudnosti, susretanju sa stranom teritorijom i stvaranju doma od nje.

Taj osećaj je deo američkog iskustva – na neki način Amerikanci su i dalje stranci na ovom delu zapadnog kontinenta. Kao što smo i mi kada odemo tamo.

U mitologiji zapada, pustinja je mesto gde se mogu desiti transformacija i ponovno rođenje. To je mit u kome je samo belom doseljeniku data značajna uloga.

Ovo prekrajanje američke istorije od strane belaca nudi privlačan mit o rođenju nacije, to je američki nacionalni žanr. Tako da vidimo u ovom zapadnjačkom tipu zanemaren prostor koji je spreman da preuzme primat.

Zbog svih ovih ideoloških konotacija koje su svojstvene zapadu, uzimanje ovog mita za polaznu tačku u priči je bio jedan način da kažemo nešto o SAD. U Viktoriji, Lašej i njegovi drugovi traže svoje mesto u priči, kao i u pustinji kao mitskom prostoru.

Oni prave slične poteze kao rani doseljenici: napustili su svoja ognjišta ne bi li počeli od početka negde drugde. Za njih, Kalifornija Siti je mesto gde je moguć preobražaj. U Viktoriji, mi stavljamo njihove životne puteve u širi kontekst istorije SAD.

Kako vidite ovaj grad za deset godina?

Naravno da to nije lako predvideti. Realno je da će postepeno privlačiti više ljudi da se presele ovde iz drugih krajeva, kao što i prikazujemo u filmu.

U našoj mašti takođe možemo videti da ga je jednog dana progutao Los Anđeles. Tako i Lašej opisuje Los Anđeles – kao crnu rupu koja će na kraju usisati sve ove pustinjske teritorije. Priča se da plantaža marihuane stiže u grad, tako da bi to trebalo da privuče neke nove stanovnike.