Film o tome šta je jedna generacija ostavila drugoj

Udareni su neki novi temelji preko ruševina te zemlje ne samo da bi se izgradila nova nego da bi se zauvek sakrio i zaboravio taj prošli svet i sistem vrednosti – kaže između ostalog Ognjen Glavonić u razgovoru za Danas povodom svog najnovijeg i prvog igranog filma „Teret“, koji je izazvao veliku pažnju na 24. Sarajevo film festivalu, ali i kod kuće. Prethodno film je premijerno predstavljen u Kanu. Reditelj na njemu radi od 2009. godine, a cela ekipa je imala priličnih problema da zatvori budžet. Na kraju, određenim sredstvima, istakli su na presu posle projekcije, pomogao je i Filmski centar Srbije, a to je, cene, važno. U filmu naslovnu ulogu igra Leon Lučev, a odlično igraju i: Pavle Čemerikić, Tamara Krcunović, Ivan Lučev i Igor Benčina.

* Rekao si da ti se nisu svideli naslovi i tekstovi u medijima u vezi sa tvojim filmom. Zašto?

– Ne samo naslovi i natpisi. Ne mogu ja da budem ljut na tekstove. Pišite šta hoćete, ali ljut sam kad se pišu očigledne neistine, kad se navodi da je reditelj rekao nešto što u stvari nije, jer ga niko ništa nije ni pitao ili me ljuti kada neko kaže „navodne grobnice“. Mislim da je to veoma opasno, naročito ako niko na to ne reaguje.

* Takođe, razočaran si što ljudi reaguju na tvoj film unapred kao da sve znaju, a nisu ga ni pogledali.

– Ma nisam razočaran, kažem, neka svako priča i misli šta god hoće. Smeta mi samo što je film sveden na samo jednu stvar i što svi već, kao, sve znaju, a niko u stvari nije ni pogledao film, niko mu nije dao šansu.

* Ali ti bi trebalo da veruješ u svoj film, zar ne?

– Naravno da verujem, nije reč o tome, niti o onima koji će film pogledati. Ali samim tim što se o ovom filmu piše samo kao o ratnom ili o filmu koji se bavi samo jednim zločinom, mislim da će to odbiti mnoge gledaoce, da film neće ni biti viđen. Mislim da „Teret“ nije samo ratni film.

* O čemu je još?

– Mislim da je to film o tome šta je jedna generacija ostavila drugoj. Mislim da je to film o jednoj osobi koja se trudi da u paklu ostane moralan i dobar čovek. Mislim da je to i film o tome kako se istina saznaje i šta sa njom tada. Kako se istina saopštava, kako se od istine pravi film, kako se preuzima odgovornost u odnosu na svog sina, a i u odnosu na svoje roditelje…

* U „Teretu“ nema eksplicitnih scena, ali ima mnogo znakovitih detalja. Zašto si se izabrao ovakav pristup temi?

– Mislim da je ne samo u filmu nego i umetnosti zanimljivije ako je nešto samo nagovešteno, započeto, i kada se ostavlja prostor za gledaoca, publiku koja ima svoj i možda potpuno drugačiji pogled na svet, svoja iskustva i maštu u odnosu na onoga ko je pravio film. Uvek računam više na gledaoca, na njegovu mogućnost da završi i dovrši priču, jer ne pravim filmove kako bih nekome servirao neke poruke, ili istorijske ili neke druge lekcije, niti kako bih filmskom akcijom ili atrakcijom ponudio vožnju od sat i po vremena. Zanimaju me slike, i pitanja, i putanje, i povezivanja, koja nastaju u glavama onih koji film pogledaju skoro isto koliko i one slike koje sam stvaram.

* Među mnoštvom detalja je i scena u kojoj pas prilazi Vladi neposredno pre nego krene na put s tajanstvenim teretom u hladnjači. Psu je zalepljeno nešto na leđima, Vlada to primeti i oslobodi ga lizalice koja se psu zalepila za dlaku. Da li si ovim detaljem u kontekstu same priče filma hteo da kažeš da je najgore kada se ćuti o istini, da se tada gresi koje sakrivamo više lepe za nas?

– Meni je super što to kažeš. Vidiš ja o tome nisam uopšte razmišljao na taj način, ali si, ako si to tako videla, potpuno u pravu. Kad sam taj kadar stavio u film, za mene je to bio samo još jedan trag, znak, nagoveštaj nečega. A čega, neka svako shvati kako želi.

* Kako si birao glumce, da li je bilo nekih koji su zbog teme odbili ulogu?

– Nije. Za glavnog glumca nisam pravio kasting. Sa Leonom sam se dogovorio tri i po godine pre snimanja i sve smo prešli mnogo puta. Za sve ostale sam pravio kasting: za decu i za ove mlade, za glavnu žensku ulogu, ali niko nije odbio. U suštini, svi glumci koje sam hteo su pristali i nadam se da su uživali u radu na filmu.

* Film jeste, kako si i sam rekao, o teretu. Svi ga nose, čak i u Vladinom stanu stoje neke kutije. Ima referenci na nasleđe NOB-a. Zamolila bih te da to opserviraš ukratko.

– Ovo jeste film o teretu i ovo jeste film o prošlosti. Glavni lik u filmu je pripadnik generacije mojih roditelja, koja je, htela to da prizna ili ne, ipak najviše odgovorna za sve što se desilo tokom 90-ih. U filmu imamo raznih narativnih skretanja, stranputica, na klince – na moju generaciju. To ima veze i sa mojim sećanjima na 1999, na ono čime sam se tada bavio, šta mi je tada bilo zanimljivo, šta je tada bio moj svet. Znao sam da priča o tome šta jedna generacija ostavlja drugoj treba da bude jasna i vidljivija i, kako bi to imalo težinu, bila mi je potrebna još jedna linija tj. ona generacija koja je napravila tu zemlju koja je u ratovima srušena, a čije ruševine, kao i ćutnje o rušenju, ostaju nama. Zapravo, glavni lik filma je dete čoveka koji je u borbi protiv fašizma bio deo generacije koja je napravila jednu zemlju. U filmu ga pratimo u trenutku kada shvata da je deo fašističkog zločina, jednom od mnogih u kojima je ta zemlja, kao i vrednosti na kojima je nastala, nestala. I, to je to. On sa tom osvešćenošću sopstvene pozicije odlazi svome sinu i svojoj ženi. Tako da ima mnogo referenci, ali ne bih da spojlujem dalje film.

* Da li bi voleo da među naporima mnogih i tvoj film bude neka tačka sa koje ćemo uz suočavanje početi da se oslobađamo tereta?

– Nisam razmišljao o tome, niti mislim da je ovaj film neki poseban, preloman trenutak, nekakva tačka iz koje će krenuti suočavanje. Mnogo umetnika na prostoru Jugoslavije se mnogo duže i tvrđe bavi ovakvim i sličnim temama. Takođe, mislim da u svim ovim našim državicama čim dirneš u nacionalizam, zapravo diraš u nešto sveto. Ako u to takneš, nailaziš na mnoge otpore. To se neće promeniti dok god se raspravlja samo o tome koliko nacionalizma je potrebno, koja je prava doza, a ne i o tome zašto nacionalizam uopšte.

* Marina Cvetajeva kaže da je umetnost plod čuda i truda. Šta ti kažeš za ovaj film?

– Čudno je to sa filmom. To je posao koji prvo radiš sam, pišeš, zamišljaš, pripremaš, a zatim na setu sa 50-100 ljudi u određenom, uglavnom kratkom, vremenskom periodu pokušavaš da snimiš to zamišljeno. Kad sam posle sedam godina ušao u snimanje „Tereta“, naravno da mi je bilo muka od scenarija i da sam na set dolazio ne da bih samo izvršio radove i snimio stvari onako kako su napisane, tj. ono što je unapred predviđeno, nego sam želeo da ostavim prostor za iznenađenja, slučajnosti u toku samog procesa.

* Na konferenciji za novinare nakon projekcije filma glumac Leon Lučev je bio prilično indisponiran stereotipnim reakcijama na film, da je on antisrpski i tome slično. Maltene se naglas pitao čemu služi sve to u šta se investirao kao umetnik. Koji je tvoj komentar, kakav je tvoj osećaj?

– Na to da film bude loše protumačen moraš biti spreman od starta. Nemam nikakav problem da ljudi napadaju, pljuju, vrište, makar ne gledali film, ali nisam toliko pesimističan kao što je bio sad Leon kada je rekao da misli da sve ovo čime se i on i drugi umetnici bave ničemu ne služi. Ja mislim da, kako Kafka kaže, staze nastaju hodanjem i da je svaki ovakav film jedan mali korak kroz džunglu, da su svi ovakvi i slični radovi možda mali koraci, ali da će jednom nastati ta staza, taj put i da će se njime lakše ići, da će biti vidljiviji i trajniji…

* Kažu, neki autori stvaraju da bi se oslobodili muke ili da bi postigli uspeh. Zašto si ti pravio ovaj film?

– Svaki film, pa i ovaj, za mene je prostor i prilika da, na blizak mi način, progovorim o ljudima, događajima, pričama, mestima i fenomenima koje smatram skrajnutim, skrivenim, slučajno ili namerno prećutanim i zaboravljenim, o onome oko nas, i u nama, što je, iako prisutno, nedovoljno osvetljeno i vidljivo. Ovaj film je o Beogradu, režimu i društvu u kojem živim i stvaram. O jednom zločinu koji je umesto mesta znanja, postao mesto manipulacija, laži, negovanog neznanja i ćutnje. To je film i o Jugoslaviji, ostacima, lekcijama koje se mogu naučiti iz njenog raspada. Ali i film o mom odrastanju i sećanjima na tu godinu i bombardovanje. Iznad svega, ovo je film o tome šta jedna generacija ostavlja drugoj. O pričama koje nisu ispričane, o tišini koja ih prekriva.

* U kontekstu svega prethodno rečenog moglo bi se reći da je najgore kad se ćuti.

– Mislim da su u svakom društvu, ne samo u našem, ćutanje i neznanje njegovi najnasilniji elementi.