Film „Trag divljači“: Triler koji nam pokazuje drugu stranu medalje nostalgije za Jugoslavijom

Jugonostalgija kao poza, trend gospodari eks-jugoslovenskom pop kulturom skoro pa onoliko godina koliko te države nema. Danas je možda i aktuelnija nego u prethodnim mesecima, s obzirom da se pojavljuje dosta ljudi koji bi upravo tako sebe nazvali kad im popisivači zakucaju na vrata.

U sferi obožavanja tadašnje muzike, kinematografije, crvenih pasoša koji lagano prolaze sve granice i hotelskih terasa duž cele jadranske obale, malo se zaboravlja na sve ono loše što se zbivalo, zbog čega je sve prslo i uništilo se onako ružno i krvavo.

Film „Trag Divljači“, Nenada Pavlovića zbog svega toga deluje skoro pa osvežavajuće jer ne potpada pod talas branjenja države koja nije mogla samu sebe da sačuva.

Film prati priču iz nekoliko romana rediteljevog oca Živojina Žike Pavlovića, i cela stvar je urađena pod ogrominim uticajem ovog velikana. Smešten u izmišljenom gradu istočne Srbije, Vranovu, u kom se dešavaju samoubistvo lokalnog profesora koji se puno vrteo oko maloletnica ali i ubistvo načelnika UDBE za taj kraj.

Taj slučaj dovešće mladog i ambicioznog novinara Jugoslava (Radivoje Bukvić) koji juri priču i ukopava se iz dana u dan u sve veće probleme, ali i predstavnike Udbe, pukovnika (Miki Manojlović) koji je rešen da otkriju ubicu bivšeg ratnog druga.

U tom mestu ali i okolini, nalazi se i pukovnikov sin (Miloš Timotijević) disident i šesdesetosmaš, koji razočaran tumara i lovi i okolnim šumama, kao i njegova rođena sestra (Nada Šargin), koja je udata za ubijenog načelnika. Kako se film odmotava, upoznajemo još likova koji na ovaj ili onaj način su svi usko povezani u malom mestu, ali i istorijskim tajnama, koje čuvaju službe bivše države.

Ovaj film se svakako ubraja u najbolja tehnička dostignuća domaće kinematografije poslednjih godina. Fotografija (Bojana Andrić) je savršena, i sjajno je pogođen izgled sedamdesetih, bez previše detaljisanjau scenografiji i korišćenju kostima, koji ruku na srce, umeju da udave priču.

Glumačke kreacije su solidne do dosta dobre, sa možda posebnim pomenom za Miloša Timotijevića koji je malo više iskočio svojom ulogom, nudeći nam novi sloj u grubijanima koje generalno često tumači, sa ove ili one strane zakona.

Nenad Pavlović kao reditelj je uspeo tehnički da nam održi pažnju, onoliko koliko je to priča dozvoljavala, ali tu onda dolazimo do slabije strane filma.

Naime, vidi se da je reditelj potencirao na trileru i misteriji, koji ipak, kako se i sama misterija odmotavala, postajao je sve tanji i tanji, do te mere, da ceo „who dunnit“ koncept je ispao veliki mekgafin i nije mnogo ni bitan za sam film.

Cela priča o tajnim radnjama UDBE i stvarima koje su gurane pod tepih, umesto da budu začin ovog trilera, nadjačavaju ga i postaju jedini bitni momenti, uz porodičnu dramu koja je usko povezana sa njom. Gledalac koji se zavozao starom dobrom „ko je ubica“ pričom postane izneveren i malo povučen za nos.

Od noir trilera koji možda najviše duguje Romanu Polanskom i Kineskoj Četvrti, što zbog triler porodične drame tako i da polomljenog nosa Raše Bukvića koji je sličan Nikolsonovom, film skroz skreće u teritoriju jugoslovenskog crnog talasa sedamdesetih, ali sa lepšim bojama i jačom produkcijom.

Šteta, jer se vidi da je moglo mnogo bolje, i da je Pavlović dobar reditelj koji zna da dobro postavi priču i da nas vodi kroz nju. Još samo da je ta priča imala bolji cilj. Ovako se film raspao do kraja, kao i sama Jugoslavija.