„Filmovi Bore Draškovića su postavljali prava pitanja, problem je što ovo društvo ništa nije učinilo da pronađe odgovore u realnosti“: Srđan Vučinić, povodom 29. Festivala autorskog filma

O tome, kao i o drugim pitanjima za Danas govori Srđan Vučinić, umetnički direktor Festivala autorskog filma.

Za razliku od većine manifestacija koje sloganom pozivaju publiku, Festival autorskog filma uvodi gledaoce u svoj svet slikom. Ovoga puta je to ikonična scena iz „Horoskopa“na kojoj Dragan Nikolić i kornjača zure jedno u drugo, kao i elementi pruge, odbrojavanja. Kakav je vaš doživljaj ovog vizuala u kontekstu sveta u kome danas živimo, pozicije čoveka u njemu i filmova koje ćemo gledati?

– Postoji u toj slici sigurno i element začudnosti, kao i početne tromosti, nepokretnosti hercegovačkog kamenjara iz koje dalje isijava sve ono što je nasilno i furiozno. Dizajnerka Dragana Krtinić je to odlično spojila sa drugim prizorima iz filma: slikom pruge na kojoj dvojica mladića čekaju voz položivši glave preko šina kladeći se ko će zadnji podići glavu sa ove giljotine, kao i sa slikom odbrojavanja dana, vremena u kojem treba da se zavede devojka (Milena Dravić) pristigla u taj kraj. U današnjem kontekstu svi ovi prizori zadobijaju i neki apokaliptični prizvuk, glava položena na tračnice kao i precrtani brojevi dana, godina, prilika (ili prošlih izdanja našeg festivala) – sve to govori i o našem svetu koji se opasno približio granicama samouništenja, nepostojanja.

Vizual je iz filma reditelja Bore Draškovića, ovogodišnjeg dobitnika nagrade „Pogled u svet: Vojislav Vučinić” , kao i autora koji se kroz svoje filmove bavio fenomenom nasilja o kome je naše društvo počelo da se pita posle tragedija koje su se desile u maju. Šta možemo da otrkrijemo u njegovim filmovima, kao i u filmovima iz programa „Zaboravljeni“, koji se bave pitanjem vršnjačkog nasilja, kako filmovi o nasilju mogu da budu delotvorni ako mogu?

– Konkretno, filmovi kakvi su Zaboravljeni Luisa Bunjuela ili Mali vojnici Bate Čengića, snimani pre 60-70 godina, otkrivaju nam koliko deca mogu biti surova, bestijalna i bezobzirna kada se nađu u određenim životnim okolnostima. Zapravo, još važniji je način na koji ovi reditelji ispituju i prikazuju te životne uslove (ili kako to krajem 90-ih čini Lari Klark u svojim filmovima). Dakle, uslove koji vode ka malignoj agresivnosti (svojstvenoj jedino ljudskoj vrsti, o kojoj je govorio Erih From). Danas, nažalost, ovakvi životni uslovi sve više postaju pravilo, u zemlji Srbiji, kao i na celoj našoj planeti zaraženoj stravičnom nejednakošću… Boro Drašković dao je u svojim delima anatomiju nasilja u jednom društvu i vremenu koje je prethodilo ovom našem – baš kao i veliki pisac Alekdandar Tišma prema čijoj je prozi snimljen maestralan Draškovićev film Život je lep. Kao i Tišmine knjige, i Draškovićevi filmovi i predstave postavljali su prava, suštinska pitanja. Problem je što ovo društvo, kultura, ljudi koji su ih vodili i vode nisu učinili ništa da nađu odgovore u realnosti.

U svom tekstu,u žurnalu 29. FAF-a navodite obeshrabrujuću dijagnozu naše epohe koju je postavio reditelj Nuri Blige Džejlan kroz svoju filmsku junakinju. Zašto vam je baš taj mračni uvid bio lepljiv da ga zapamtite i istaknete?

– Zato što nasuprot toj Revoluciji nade kojom se 1968. bavi upravo From (ili Principu nada kojim se bavi Bloh) – danas imamo na delu klonulost nade koju nam dočarava Džejlan u svom filmu O suvom bilju. I to je jedna sveobuhvatna dijagnoza vremena u kojem živimo, analogna onima koje je Čehov davao u svojim komadima početkom XX veka.

Jedan drugi reditelj, i još jedna od uporišnih tačaka ovogpodišnjeg izdanja FAF-a je Andrej Tarkovski čiju ćete restaurisanu verziju filma „Nostalgija“ ekskluzivno predstaviti možda otkriva neku drugačiju perspektivu?

– Tarkovski razvija u svom delu tu “apsurdnu nadu“ svojstvenu hrišćanskoj veri. I mada je svoj dnevnik nazvao Martirologijum, ili kalendar stradanja, imao je do kraja, posebno u Nostalgiji i Žrtvovanju prisutne teurgijske činove, rituale opštenja sa onostranim kroz naoko apsurdne radnje, kao što je zalivanje osušenog drveta. Pa i čitava umetnost Tarkovskog može se posmatrati kao teurgija, bogočinjenje u smislu koji je tom izrazu pridavao Berđajev. Na drugoj strani, postoji kod Tarkovskog i ta neobična bliskost i komunikacija između junaka udaljenih čitavim vekovima, slično Pobratimstvu lica u svemiru o kojem piše Ujević, ili sumatraizmu Crnjanskog.

Takođe ste naglasili da filmovi autora iz zemalja Trećeg sveta mogu da nam kažu mnogo toga o onome što mi ne znamo. Na šta ste mislili ?

– Od svih onih istorijskih situacija i trauma koje nismo prošli, ili ekonomskih priika u kojima nismo živeli, pa do drugačijih civilizacijskih, duhovnih, filozofsko-religijskih okvira u kojima se spoznaje svet, i čovekovo bivstvovanje u njemu. Najbolje o tome svedoče vijetnamski film U žutoj čauri (reditelja Pam Tien Ana), kao i nepalski Crveni kofer (reditelja Fidela Devkote).

Čovek na putu, koji ne zna kako da ga pređe je sintagma u kojoj ste naslutili nit koja povezuje i filmove i svet koji živimo. Šta bi čovek trebalo da čini da bi savladao taj put?

– Ne verujem u brze kurseve za rešavanje suštinskih životnih problema. Ćorsokak i kolaps u koji čovečanstvo ulazi – na ekološkom, klimatskom, vojno-bezbednosnom i moralnom planu – nastajao je stotinama godina, uporedo sa obogotvorenjem profita, i besuslovnim naučno-tehnološkim progresom zapadne civilizacije.