Sudeći po startnim nastupima Amerikanaca na jednoj od najvećih svetskih filmskih pijaca, priče o globalnoj krizi kinematografije koja prati ekonomsku ne bi morale biti bez osnova. Autorski nastupi braće Aflek pokušaj su sa novim (nerepublikanskim) snagama.
„Grad“ Bena Afleka nema vidljivih referenci na neki „značaj“ koji bi zavređivao festivalski status. Tu prednost Aflek ne koristi dovoljno, romantikom (ne baš uverljiv odnos Bena i taoca pljačke, bankarke u izvedbi nove zvezde Rebeke Hol) razmekšavajući solidnu gangstersku potku u formuli izvlačenja iz biznisa (suviše) finog irkog gangstera u predgrađu Bostona koje prednjači u Americi po godišnjem broju pljački banaka… Kejsi Aflek, pak, rediteljkim debijem „Još uvek sam ovde“ odlaže glumački uspon, uhvativši se sa Haokimom Feniksom u ambiciozniji projekat, koji ilustruje asimilaciju novotarija rijaliti-stila. Kao, Feniksu je dosta glume, on želi da bude ono što jeste, a to je muzičar, naravno reper. Svi su šokirani (uz kameo-nastupe pozantih kolega, poput Šona Pena ili Džeka Nikolsona), ali on je uporan, sve do kraha kratke muzičke karijere i samoutapanja u jezercetu Paname, koje apsurdizuje lebdeće pitanje da li je sve nameštaljka za film ili je stvarno rijaliti. Neprijatnost proističe uglavnom iz fokusiranosti na Feliksovo baljezganje, kojim on kao glumi sebe, da bi, najironičnije, par numera Feniksove zapravo zanimljive muzike bile vrhunac filma.
Potrebno je gledati mnogo i nefestivalskih filmova da bi se argumentacija o krizi potvrdila, te se pitanje prebacuje na filmskiji teren: kako to da upravo festivalski američki fimovi bivaju često strukturalno ili konceptualno faličniji!?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
