Foto promo Filmski centar Srbije „Maj – decembar“ je čudna priča. Bizarna. Daleka. Reč je o slučaju koji je izazvao skandal u Americi, uzbudio naciju i dugo vremena bio predmet interesovanja i pažnje medija, kao i izliva mržnje i osude američke javnosti.
Udata žena, u kasnim tridesetim, stupa u seksualnu vezu sa 13-godišnjim dečakom.
Nakon skandala, osude, zatvora i haosa kroz koji je prošla, Grejsi, koju tumači Džulijen Mur, razvodi se od svog prvog muža i udaje za sada već odraslog mladića.
Od tada su prošle decenije, par se održao i živi u Savani, Džordžija.
Ima odraslu decu koja se spremaju za odlazak na koledž.
Ali Grejsi, koja je okupirana pravljenjem kolača za komšiluk, još uvek je na listi seksualnih delinkvenata i omražena i obeležena iz ugla onih koji nisu zaboravili na njenu neprihvatljivu avanturu…
U trenutku kad se situacija naizgled stišala i porodica ušla u relativno mirne vode, na vratima njihove kuće pojavljuje se holivudska glumica Elizabet (Natali Portman), koja se priprema za ulogu u filmu posvećenom ovoj porodici, tako različitoj od drugih.
Da bi se bolje pripremila za ulogu, ona želi da im se približi i vidi kako žive.
Upoznavši ih bliže, shvata da se ni Grejsi, ni njen suprug, Džo Čarls Melton, nisu zapravo nikada ozbiljno suočili sa svojom prošlošću.
Zbog toga, njen dolazak unosi tenziju, pometnju i lošu atmosferu, što nije ni čudo, budući da se dve žene nalaze na raskrsnici, dok jedna – Grejsi, želi da zaboravi i zakopa prošlost, koja ju je toliko namučila i obeležila, druga – Elizabet, želi da je razotkrije.
Iako pretenduje da ima simpatija za Grejsi, ona u stvari samo pokušava da je izmanipuliše i eksploatiše.
Intervjuiše sve koje može – od bivšeg muža, do sina iz njenog prvog braka, advokata, prijatelja…
Počinje da se odeva i šminka kao ona.
Simulira čak i odnos sa 13-godišnjakom…
U kontaktu sa samom Grejsi, njihova komunikacija je veoma dvosmislena i kreće se od voajerizma i jeftinoće, do naznaka bliskosti i privlačnosti, nalik Bergmanovim heroinama u „Personi“.
Najbolja glumica
No, pored toga što je akcenat na Grejsi, koju Hejns prikazuje kao čvrstu i istovremeno ranjivu, nesigurnu i egoističnu ličnost on ne zaboravlja ni na Džoa, mladog supruga, koji je bolničar, a slobodno vreme provodi baveći se leptirima.
Dat je kao blag, drag, dobronameran čovek, ali povučen, nesiguran, tih, emocionalno ranjiv i inferioran.
To je zanimljivo, profesionalno urađeno delo, sa fantastičnim timom glumaca – Džulijan Mur, Natali Portman i Čarlsom Meltonom u ulozi supruga, koje postavlja brojna pitanja, na koja je veoma teško naći odgovore.
Bar ne mudre.
Na pitanje na konferenciji za štampu kako protumačiti naziv filma – „Maj – decembar“, reditelj Tod Hejns je objasnio da u engleskom jeziku to definiše veliku razliku u godinama.
A onda je dodao – “Kod vas u Francuskoj to bi se zvalo – Makron”!
Ako se još uvek ne zna ko će dobiti Palmu za najbolji film (mada su se neki već izdvojili!), mislim da će Palmu za najbolju žensku ulogu teško ko oteti nemačkoj glumici Sandi Huller.
Nakon briljantne uloge žene komandanta logora u Glazerovom filmu „Zone of Interest“, ona je i heroina filma Francuskinje Justine Triet – „Anatomija jednog pada“, u kome je naprosto maestralna.
Ovoga puta ona igra Sandru, uspešnu spisateljicu, koja živi u jednoj izolovanoj planinskoj kući sa svojim partnerom Samuelom i njihovim 11-godišnjim sinom Danielom, koji, nakon jedne nesreće na drumu, ima ozbiljnih problema sa vidom.
Njegov najbolji prijatelj je jedan prelepi labrador koji ga svugde prati.
Priča počinje od trenutka kada je Samuel pronađen mrtav ispred kuće, sa razbijenom lobanjom, nakon pada sa balkona.
Ili sa prozora.
Nedostatak svedoka unosi zrno sumnje.
U trenutku nesreće jedina osoba koja je bila u kući je Sandra.
Samoubistvo ili ubistvo?!
Otvara se istraga.
Godinu dana kasnije Sandra se nalazi na optuženičkoj klupi, a njen sin prisustvuje suđenju.
Iako Sandra tvrdi da je nevina, lavina insinuacija, sumnjičenja i optužbi kreće svom žestinom.
Budući da nema nikakvih materijalnih dokaza koji bi ukazivali na ubistvo, prelazi se na detaljnu analizu njenog odnosa sa Samuelom.
Kreće vivisekcija njihovih života – svađe, neslaganja, njegova ljubomora i surevnjivost na njen uspeh, njegova depresivnost nakon nesreće njihovog sina, piće, upotreba antidepresiva, njena neverstva, kako sa muškarcima, tako i sa ženama, njen egoizam i okrenutost sebi, itd., itd.
Poslednja žena Henrija VIII
Tako se od anatomije jednog pada dolazi do autopsije jednog bračnog para.
Triet je napravila kompleksan, mudar, hladan, kontemplativan psihološki triler, koji drži vašu pažnju do kraja. I u kome je, čini se, jedini pouzdani svedok ove sumnjive smrti – slepac.
Teško je i zamisliti kako se neko usuđuje da živi sa čovekom čijih su pet prethodnih žena ostale bez glave ili poseda?!
Mora se priznati da je potrebna zavidna hrabrost! „Firebrand“ je upravo priča o takvoj ženi – šestoj i poslednjoj supruzi kralja Henrija VIII – Katherine Parr, koja se upustila u suptilnu borbu sa svojim temperamentnim suprugom.
Radnja se događa sredinom XVI veka, u vreme kada Katrine uživa u svojoj ulozi kraljice, no uz stalno prisutnu svest kako su prošle njene prethodnice.
Ona je nezavisna, inteligentna i spremna da, zahvaljujući uticaju svoje bliske prijateljice – radikalne reformatorke Ane, razmotri i krene sa reformama koje bi vodile ka pravednijem i slobodnijem društvu.
Za to vreme, u meri u kojoj se Henrijevo zdravlje pogoršava, rastu i njegove sumnje i nedoumice da mu je kraljica nelojalna.
Međutim, film se uglavnom zadržava na glavnom dramskom zapletu, ne ulazeći posebno u koridore tajni, intriga, sumnji i perfidnih dvorskih igrarija.
U centru pažnje je kapriciozan, egocentričan i nepredvidiv kralj, čovek bez trunke stida i ograda, nesiguran i paranoičan, koji je terorisao sve oko sebe.
U takvim okolnostima nije bilo lako opstati.
No zahvaljujući svojoj odlučnosti, otporu i hrabrosti, Parr je uspela ono što nijedna od njenih prethodnica nije – da preživi njegovu tiraniju bez gubitka krune.
A i glave!
Ainouz je napravio raskošnu, pompeznu istorijsku dramu, sa ljupkom, uzdržanom i odmerenom Aliciom Vikander u ulozi Parr i dežmekastim, naduvenim, ali zabavnim i otkačenim Džad Loom u ulozi Henrija.
Rekvijem za Jugoslaviju
Dvorana je bila krcata.
Uvodna najava selektorke topla i puna hvale.
Perišićevo obraćanje kratko i otmeno.
I onda je usledila projekcija…
Godina 1996… Selo nadomak Beograda… šetajući se sa unukom Stefanom kroz voćnjak, deda mu priča o svetskom prvenstvu u vaterpolu u Seulu, na kome se takmičio… baka pravi punjene paprike… razgovara se o pokradenim izborima… deda se seća kako je otišao u partizane autobusom… čeka se Stefanova majka, koja treba da stigne nakon sastanka SPS, čiji je portparol… sin pita majku kako je dobila ime – Marklena!… kaže mu, od oca – spojio je prva slova Marksa i Lenjina…
Nakon lepog vikenda na selu, škola… drugari ga izbegavaju… na redovnom sistematskom pregledu, lekari ga na osnovu podataka pitaju – pa jel’ tvoja majka Marklena? Prvo ćuti, a onda postiđeno negira… na školskom odmoru nudi drugaru da mu pozajmi novac za sendvič, ali ovaj sa prezrenjem odbija i kaže – neću tvoj prljavi novac!… u Beogradu demonstracije… studenti na nogama… uzbuna u gradu… čuju se samo pištaljke i policijske sirene… klinci iz njegove škole dele letke… stariji brat njegovog drugara je premlaćen na demonstracijama i zadržan u policiji… profesor književnosti obaveštava razred o odluci škole da ne podrži demonstracije, ali naglašava da to nije i njegov lični stav…
Stefan je sve više sam… zbunjen… konfuzan… uznemiren… izgubljen… pokušava da razgovara sa majkom, ali ona nema vremena od TV nastupa… odlazi sa njom na dedin rođendan, ali ih taksista, prepoznavši Marklenu, izbacuje iz vozila… Hani, slatkom devojčurku koju upoznaje, kaže da mu roditelji žive u inostranstvu i da stanuje kod tetke… pokušava iznova da priča sa majkom, ali ona ne želi da razgovara o svom poslu… roditelji njegovog druga ga izbacuju iz kuće… odlazi na trening vaterpola i vidi da je celo prizemlje zgrade u kojoj stanuje oblepljeno čituljama sa likom njegove majke… na dedinom rođendanu se peva „Jugoslavijo“, ali neki gosti hvale nastup njegove majke na TV i on beži… odlazi na demonstracije… sluša omladinu koja peva, Bajagu koji se čuje sa razglasa, gazi po Miloševićevim slikama, zviždi, urla… tu zatiče svoje drugove, koji ga sa gnušanjem i prezirom odbacuju… luta, u potrazi za spasom…
Kroz ovu potresnu, uznemirujuću, intimnu priču o jednom 15-godišnjem dečaku, koji se bori protiv sopstvenih demona – između lojalnosti i ljubavi prema majci i spoznaji i svesti da je ona postala monstrum i da joj se mora suprotstaviti, Perišić je maestralno prikazao sav očaj i strahotu nestanka jedne velike zemlje.
Jedne ideje.
Jedne utopije.
Jugoslavije.
„Lost country“ je nijansiran, zreo, odmeren, ljudski, moćan filmski zapis.
Pravi biser!
Izvanredno snimljen i režiran, sa sjajnom Jasnom Đuričić u ulozi majke i maestralnim, neverovatnim Jovanom Ginićem u ulozi Stefana.
Mali, veliki Rekvijem za Jugoslaviju!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
