Filmska kritika: Prvi put sa Drakulom na jutrenje

Prošlo je dvadesetak dana od premijere filma Drakula – Buđenje zla / The Last Voyage of Demeter i zvanični finansijski bilans daleko da je blistav. Američkoj poreskoj službi zasad je prijavljeno potrošenih 45 miliona dolara za budžet i 19 miliona dolara zarađenih od prodaje karata. Ipak, predviđam da je to tek prva faza, i da će film koji je pao kao žrtva neobično aktivnog bioskopskog leta (Barbika i Openhajmer, pre svega, iako samo na prvi pogled deluje da ciljaju drugačiju vrstu publike) u bliskoj budućnosti imati solidan striming život.
A sada se vratimo nekoliko decenija u prošlost, u vreme nakon Kopolinog Drakule kada su producenti osetili da bi se dalo izmusti još malo materije iz vampirske duhovnosti, a scenaristi tragali za vratima kroz koja bi se stupilo u narečene poduhvate. Jedan od njih bio je i tada mladi Bregi F. Šat, privučen potencijalom kratkog segmenta romana Drakula Brema Stokera u kojem pisac epistolarnim narativnim postupkom prenosi dnevnik kapetana trgovačkog jedrenjaka Demetra, zaduženog za prevoz zagonetnih sanduka od crnomorske luke Varna do jorkširske obale Severnog mora. Segment je smešten blizu početka romana – između dnevničkih zabeleški Mine Marej koja i dalje ne sluti kakvim je užasima izložen njen verenik Džonatan Harker na poslovnom zadatku u dalekoj Transilvaniji, ali iz više razloga počinje da pojmi podtekstualnu tamu naoko nezanimljive stvarnosti. Valja primetiti da se ne radi o standardnom brodskom dnevniku već hronologiji događaja koju je kapetan beležio nakon što su članovi posade počeli da nestaju, da bi najbitniji zapis, sačinjen kada je već postao svestan neizbežnosti sopstvene skorašnje smrti, odvojeno spakovao u staklenu bocu, nalik upozorenju za pronalazača.
Radi se, jasno je, o skici, i scenaristi – a među njima je, tokom dvadeset godina povremenog buđenja producentskog interesa, bio i scenarista Kopolinog Drakule Džejms V. Hart – su imali imperativ stvaranja likova koji nas imaju provesti kroz priču sa uglavnom definisanim, masovno tragičnim krajem. Kada se, konačno, stiglo do zatvaranja finansijske konstrukcije, to se desilo u eri reprezentacije, tj. postavljanja pripadnika manjina ili dosad dramski sekundarnih iako mnogobrojnih demografskih grupa u prve borbene redove. Tako, glavni junaci filma su crni Britanac doktor Klemens (Kori Hokins) i rumunska seljanka Ana (Ešling Frančiozi). Za razliku od, recimo, nove Male sirene gde kraljica pripada žutoj a princ beloj rasi (što bih, bajka ili ne, svakako voleo da mi se objasni), u filmu Drakula – Buđenje zla scenaristi su iskoristili potrebe trenutka kako bi dobili dramsku korist. Naime, doktor je diplomirao na Kembridžu, nakon čega godinama nije mogao da pronađe zaposlenje u Engleskoj. Svestan da je boja kože ipak nepremostiva prepreka (film se, poput romana, dešava 1897. godine) kroz pisama je stupio u kontakt sa rumunskim dvorom. No, kada je stigao u Bukurešt, poslodavci su mu se, videvši kako izgleda taj impresivno obrazovani doktor, izvinili zbog uzaludnog puta. Tako, zatičemo ga u Varni besnog na ceo svet i prijemčivog za fabulu u kojoj glavnog junaka očekuje suočavanje sa sledećim, fantastičnim stepenikom užasa.
Ana, je, pak, prilično problematična. Frančiozi, Irkinja italijanske genetike, najznačajnije je ime na spisku glumaca (gde se našlo mesto i za funkcionalnog Stefana Kapičića) – bila je nedavno izuzetna u Slavuju Dženifer Kent, kao i u BBC-jevoj seriji Crni narcis (novoj ekranizaciji romana po kojem je 1947. godine remek-delo potpisao rediteljsko-producentski dvojac Pauel-Presburger). NJen zadatak je, stoga, bio i da podigne film na viši nivo podražavanja. Međutim, njena Ana je spakovana u jedan od sanduka kako bi poslužila kao vampirska hrana tokom dugačkog putovanja. Kada se oko polovine radnje priključi događajima, narativni luk biva sazdan od predvidljivog procesa tokom kojeg mlada žena od tela postaje trodimenzionalno biće sa sopstvenom voljom i odlukama. Kako god, dvojac glavnih junaka prihvatljivo je osmišljen i više nego prihvatljivo tumačen od strane glumaca te uspeva da sprovede transfer užasa sa ekrana do publike – ne odmaže ni angažovanje Norvežanina Evredala kao reditelja, pre desetak godina odgovornog za žanrovsko-autorskog Lovca na trolove a danas zanatlije koji će povereni mu posao obaviti na za svakoga zadovoljavajući način.
Film sam gledao u sali ispunjenoj do poslednjeg mesta, i to velikim delom decom od jedanaest do šesnaest godina starosti. Do polovine filma su bili prilično glasni i uzbuđeni, uglavnom komentarišući dešavanja na ekranu. A onda, kada je počelo klanje (u Americi bi, inače, smeli da uđu u salu samo u pratnji nekog starijeg, pošto film ima oznaku R), ućutali su se i rekao bih da im se svidelo. Za njih, bilo je to „prvi put sa Drakulom na jutrenje“. Daleko od toga da su dobili nivo filma Džona Bedama iz 1979. godine koji mi je i dalje omiljena verzija priče – prolazi test na svakih desetak godina, uz Frenka Langelu koji ostaje opasan šmeker – ali Drakula – Buđenje zla je obavio posao.