Filmska nadrinauka: Kritičar Danasa o filmu „Openhajmer“ Kristofera Nolana

U filmu „Prvi dan“ („Day One“, 1989), jednom od najsvetlijih trenutaka istorije televizijskog igranog programa, postoji scena u kojoj Robert Openhajmer (Dejvid Strethern) zatiče u Los Alamosu, 1944. godine, Enrika Fermija (Toni Šaloub) kako besmisleno maltretira svoj mozak pred tablom, ne primećujući da je par dana pre toga u kilometarskoj formuli napisao plus umesto minusa.

Fermi, sabijen u očaj, kaže Openhajmeru da nemački naučnici svakako imaju najmanje godinu dana prednosti, te da bi trebalo razmotriti odustajanje od proizvodnje bombe i koncentrisanje na nešto lakše ostvarivo.

„Kako bi ti se činilo da sakupimo radioaktivni materijal i bacimo ga na Nemačku? Otrujemo im izvore hrane? To bi moglo da se odmah uradi“, kaže Fermi.

„Šta bi koristio? Stroncijum 90?“, prihvata smer diskusije Openhajmer, bez sekunde etičkog premišljanja, zaključivši da ne bi trebalo uopšte pokušavati sa tim pravcem delovanja ukoliko nije moguće zatrovati dovoljno hrane kako bi se ubilo pola miliona ljudi.

Skačemo u leto sledeće godine, i pratimo pokušaje Lea Zilarda – jednog od prvih naučnika koji su početkom Drugog svetskog rata obavestili američki politički vrh o mogućim aktivnostima nemačkih kolega – da spreči upotrebu atomskog oružja na japanskom življu.

Zilard pacifističkom sapatniku pojašnjava Openhajmera: „Odigraće on do kraja igru sa vojskom. Neće se protiviti bombi koju je toliko dugo i teško stvarao. Mora da dokaže da je patriota, isti toliki Amerikanac kao što su i oni“.

U tom kratkom Zilardovom objašnjenju predstojećih događaja nalazi se pitanje kome je, zapravo, Openhajmer imao nešto da dokaže?

Sebi ili društvu?

A jeste se, na gotovo patološki način, dokazivao tokom celog života.

Jevrejin iz nereligiozne porodice koji je rat sa Nemačkom video kao način da dokaže svoju etničku pripadnost; mnogo pre toga, građanin Njujorka koji je osećao potrebu da se poveže sa kaubojskom istorijom američkog kontinenta; ispijeni, neugledni momčić koji je mnogobrojnim ljubavnim vezama dokazivao svoju muškost; ezoterični zaluđenik koji je finansijskim uplatama za pomoć republikancima u Španskom građanskom ratu dokazivao zainteresovanost za stanje civilizacije; teoretičar nesklon laboratorijskom radu koji je, sazvan da ostvari ideju oružja masovnog uništenja, želeo da dokaže da je sposoban da predvodi proizvodnju najpraktičnijeg predmeta u istoriji sveta…

Možda ocu, krojaču što je za života preskočio par klasnih razreda, pripadniku Etičkog pokreta, sekularno-humanističkog društva koje je za moto imalo reči „delo, a ne uverenje“?

Kristoferu Nolanu su, svakako, tokom pisanja scenarija za film „Openhajmer“ bili dostupni svi navedeni podaci, kao i mnogobrojne prethodne dramske upotrebe naslovnog junaka koje bi ga usmerile ka korisnim narativnim pravcima.

No, završni proizvod odaje autora štreberske provenijencije koji ima problem kada dođe vreme za stvaralačku primenu napamet naučenog.

Prvi primer jeste scena u kojoj Openhajmer (Kilijan Marfi, dobar onoliko koliko mu je scenario dozvolio) tokom napetog iščekivanja prvog testa atomske bombe promrmlja „Ovi poslovi su teški za srce“.

Efektna rečenica je izgovorena, dok je sasvim propuštena njena poenta.

Naime, mladi Openhajmer je, što u filmu nije prikazano, prilikom prvog univerzitetskog iskustva bio na ivici, ili preko ivice nervnog sloma.

Jedan student je svedočio da ga je zatekao samog u mračnoj učionici kako neprekidno izgovara „Suština je… suština je… suština je…“.

Dvadeset i pet godina kasnije, Openhajmer je ponovo sam, ovaj put na mestu mnogo suštinskijem od učionice.

Vraća mu se adolescentsko stanje svesti, i sam za sebe unedogled ponavlja „ovi poslovi su teški za srce“.

Dakle, autorova aljkava primena „nabiflanog“ gledaoce je ostavila u bestežinskom prostoru lišenom konteksta.

Podrazumeva se da su „ti poslovi teški za srce“, ali koja je svrha upotrebe rečenice u konkretnoj sceni?

Drugi primer je malo zahtevniji i pokazuje da Nolan nije sposoban za dublje promišljanje kojim bi postigao istinsku inovativnost, pa zatim film odveo u toliko željene filozofske predele.

Već decenijama pogrešno se tumači Openhajmerova izjava „Sada sam postao Smrt, uništitelj svetova“, na isti neprikladni način primenjena i u najnovijem filmu.

Ta rečenica je deo Openhajmerovog opisa kolektivnog stanja među posmatračima prve test eksplozije.

„Znali smo da svet neće biti isti. Neki su se smejali, neki su plakali“, pripoveda Openhajmer desetak godina kasnije, „većina je bila tiha. Ja sam se setio dela hinduističkog spisa ‘Bagavad gita’. Višnu pokušava da ubedi princa da izvrši svoju dužnost. Da bi ga impresionirao, pretvara se u mnogoruki oblik i kaže ‘Sada sam postao Smrt, uništitelj svetova’. Pretpostavljam da smo svi to pomislili, na neki način“.

Openhajmer je sebe, u stvari, video kao princa koji mora da izvrši dužnost, dok je bombu izjednačio sa božanstvom.

Sada smo u sasvim drugoj partiji karata, izuzetno odigranoj od strane reditelja Rolanda Džofea („Polja smrti“, „Misija“) i njegovog koscenariste Brusa Robinsona („Vitnejl i ja“, „Kako napredovati u marketingu“) u filmu „Debeljko i Mališa“ („Fat Man and Little Boy“, 1989).

Oko polovine filma Openhajmer (slabo poznati a više nego funkcionalni Dvajt Šulc; Džofe se teškom mukom odupreo nametanom mu Harisonu Fordu) i general Lesli Grouvs (Pol Njumen) u praznom hangaru posmatraju čaure bombi, spremne da postanu kratkotrajni dom atomskog punjenja.

Grouvs izgovara: „Znaš, ponekad kada stojim ovde, pitam se, radimo li mi na njima, ili one rade na nama?“.

Džofe i Robinson su način na koji su gledaocima predstavili užas delovanja lančane reakcije cepanja atoma na ljudsko telo pozajmili iz filma „Početak ili kraj“ („The Beginning or the End“, 1947), pa onda podigli, kao pravi filmski naučnici, na viši nivo.

Mladi, fiktivni fizičar (Džon Kjuzak) biva ozračen tokom eksperimenta za koji ga je delegirao upravo Openhajmer – motiv odgovornosti.

Akcident iz „Debeljka i Mališe“ je, zapravo, detaljno preneti tragični kraj kanadskog fizičara Luisa Slotina koji se desio 1946. godine.

Scenaristička genijalnost je, dakle, u preuređenju istinskog redosleda događaja, kako bi se postiglo porađanje gledaočevog shvatanja suštinske istine.

Valjalo je bez zadrške prikazati nekoliko dana nadimanja srca i mozga, raspada gastroenterološkog trakta, „umiranja iznutra ka spolja“, kako kaže doktor koji priznaje da ne zna šta će se sve nesrećniku događati.

I sve to primeniti na najsimpatičnijem čoveku na svetu kakav je Džon Kjuzak bio 1989. godine.

Nakon toga, sama eksplozija test bombe slobodno se može pretenciozno prikazati kao odraz na Openhajmerovim zaštitnim naočarima, a uopšte nije potrebno baviti se samim bacanjem atomskog zla na japanske gradove.

Dok američki momak, pre toga hrabar i pun života, umire, gledalac detaljno shvata kako su izgledali poslednji dani života desetina hiljada stanovnika Hirošime i Nagasakija.

A i sam akcident, sa ljubičastim svetlom i kasnijim crtanjem po tabli nakon kojeg fizičar izgovori „Svi bi trebalo da su u redu. Osim mene. Ja sam mrtav“ izaziva ježenje kože.

U „Openhajmeru“, pak, Nolan ide prečicom, i angažuje svoju ćerku kao statistu sa zadatkom čije raspadanje je u prvom planu tokom junakovih apokaliptičnih vizija.

To smo, naravno, saznali pre gledanja trosatnog i krajnje konvencionalnog biografskog filma, putem vešto plasirane marketinške kampanje kojom se jedan filmski nadrinaučnik pokušava proglasiti za nešto što ne može i ne ume biti – stvaralac svetova.

A filmski svetovi ispunjeni su likovima, i sledeća dva primera prikazaće njihovu ispravnu ili pogrešnu primenu, dostojnu ili nedostojnu krupnog plana.

Ponovo smo u „Prvom danu“ iz 1989.

Ubrzo nakon uspostavljanja istraživačke stanice u Los Alamosu Openhajmeru prilazi mladi fizičar Set Nedermejer (u stvarnosti tek tri godine mlađi od Openhajmera, dok je sve drugo verno istini).

Plutonijum nije dovoljno stabilan da bi njegova lančana reakcija bila izazvana jednostavnom eksplozijom unutar bombe, kao što je slučaj sa uranijumom, kaže, već će morati da se pristupi imploziji i izvrši ravnomerni pritisak na jezgro.

Openhajmer je zainteresovan, ne samo zato što je u početnoj fazi rada potrebno istražiti sve mogućnosti, već pre svega jer mladi kolega prikazuje stvaralački nagon.

Daje mu zadatak da oformi mali tim za proučavanje mogućnosti implozije, nakon čega redovno svedočimo Nedermejerovoj muci tokom beskrajnih neuspešnih pokušaja da dokaže svoju teoriju i, važnije, izvrši preuzetu dužnost.

Sredinom 1944. godine, postaje očigledno da je Nedermejer bio u pravu, i da je implozija jedini mogući pravac delovanja.

Međutim, genijalni tvorac nije u stanju da ideju pretvori u praksu, Openhajmer ga sklanja u stranu i na čelo sada mnogobrojne istraživačke jedinice postavlja par britanskih fizičara, mnogo vičnijih inžinjerskim delatnostima.

Nedermejer, jasno, kipti od besa. Konačno, kada eksperiment sa savršenom, ravnomernom implozijom konačno uspe, novi ljudi koji su ga izveli dobijaju čestitke i rukovanja.

Openhajmer skreće pogled ka Nedermejeru čiji umorni, frustrirani a ipak zadovoljni osmeh govori apsolutnim filmskim jezikom.

Naime, scenaristički rad načinio je taj segment „Prvog dana“ toliko snažnim da je dostojan sopstvenog filma.

Nedermejer je, naravno, na spisku likova i u Nolanovom „Openhajmeru“, bezličan i zatrpan zajedno sa svim drugim potencijalno izuzetnim dramskim pravcima.

Jedna ličnost, u trenutku smrti tridesetogodišnja Džin Tatlok, bila je katalizator Openhajmerovih intelektualnih, zavodničkih i ideoloških dokazivanja o kojima je bilo reči na početku teksta.

Ona je bila njegova najjača veza sa Komunističkom partijom, sa umetnošću (oboje su bili ovisnici poezije), a reklo bi se da je i seks sa njom bio najbolji koji je Openhajmer iskusio.

Nolan jeste upućen u njenu bitnost.

No, konfliktna priroda glavnog junaka sa kojom se Tatlok ima sudariti mu je nepoznanica.

Posledično, njihovo upoznavanje je scenaristički košmar, sa citatima i frazama koji neupućenog gledaoca dovode u stanje zbunjenosti.

A onda, Nolan, kao pravi bukvalista, seksualni aspekt predstavlja tako što je Florens Pju uglavnom gola.

Ukupno, počinio je greh prema filmskom jeziku, greh prema stvarnim ljudima, i greh prema glumici, uspevši da Pju, jednu od emocionalno najpristupačnijih filmskih pojava koje imamo u poslednje vreme, načini da izgleda kao da ne ume da prenese stanje lika ka gledaocu.

Rediteljski poduhvat je kada solidan glumac deluje kao odličan, a pretvaranje vrhunskog glumca u diletanta jeste prava umetnost za koju većina reditelja nije sposobna.

Da li je sve baš toliko loše?

Poslednja trećina filma uvodi do sada ne previše eksploatisane događaje, kada je Openhajmer bio predmet samoizazvane istrage nakon što je obavešten da mu se, kao mogućem simpatizeru levičarskih ideja, sprema oduzimanje „bezbednosne propusnice“, čime bi, efektivno, bio izopšten iz svih događaja atomske vrste na najvišem, državnom nivou.

Nolan nas, tako, iz filma ispraća kroz pozorišno-televizijsku pričaonicu solidnog potencijala.

Jer, suština je u lančanoj reakciji koju izazivaju „hibris“ i sistemsko ugnjetavanje (otelotvoreno u aparatčiku iz naučne zajednice kojeg sposobno tumači Robert Dauni Džunior).

Opet, Nolanovo nedovoljno uplitanje u živote ljudi koji mu naseljavaju film proizvodi dosadu.

Motiv kažnjavanja Prometeja kojim je započeo film pokazao se kao dramsko slepo crevo, uglavnom zato što je suštinski neodrživ.

Niti je Openhajmer, spletom okolnosti odabran da bude prvi krivac ili slavodobitnik u procesu stvaranja atomske bombe, dovoljno pojedinačan da bi zaslužio prometejske konotacije, niti Nolan ima uspostavljen stav o glavnom junaku svog filma.

Pogrešno, poslednja trećina se u mnogim osvrtima upoređuje sa filmom „Dž.F. K“ gde je, pak, Oliver Stoun jasno stavio gledaocima do znanja šta misli, svidelo nam se to ili ne.

Morate prvo naučiti i, još bitnije, shvatiti šta je atom da biste ga kasnije cepali ili sastavljali.