Filmski junak srpske kinematografije

Traka malo poskakuje, ali imate predivan osećaj da slike oživljavaju i da vam vraćaju sećanja. Tako je nekako i sa životom, sve dok se filmska traka, poput ruleta, ne zaustavi u jednom trenutku.

Dragi moj prijatelju,

Upoznao sam te 1988. godine u Puli. A sretna okolnost po mene je bila da si ti bio član žirija. A da ja nisam dobio nagradu. Večerao sam sa suprugom Draganom u tada hit restoranu u Puli, par dana posle završetka festivala. Bio si u istoj kafani, prišao si i poželeo da se upoznaš sa mnom. Nastavili smo večeru zajedno i ti si mi rekao: „Ogrešio sam se o tebe, napravio si odličan film, ali znaš kako – ključ.“

U to vreme nacionalni ključ igrao je važnu ulogu na jugo festivalima. Uvek je to nekako moralo bratski da se rasporede nagrade po republikama.

Goran je otpio gutalj vina i uz osmeh dodao.

„Grešku ne mogu da ispravim, ali mogu da te vodim u Brazil.“

Vrlo brzo sam pristao da nedodeljenu Zlatnu arenu pretopim u kartu za Rio. Festival u ovom predivnom gradu bio je u to vreme prestižan i glamurozan. Bio je jedan od A festivala dok dva brata Brazilca vlasnika nisu proneverila lovu.

Posle večere u najluksuznijem hotelu na Kopakabani, koju su priredila tri najveća holivudska studija, našli smo se svi zajedno, Dragana i nas dvojica u noćnoj šetnji po zlatnom pesku najpoznatije plaže na svetu. S jedne strane okean, s druge kilometarski niz zgrada i najskupljih hotela. Vreva ulice koja nikada ne spava. Muzika. Smeh.

Seli smo na plažu, iz restorana naručili šampanjac. Uz pucanje šampanjca uzviknuo si: „E, Dare, vidi b’e. Ko Niš na more…“ Dugo smo se smejali i uživali u talasima okeana koji su zapljuskivali obale trećeg po veličini grada u Srbiji.

I znaš šta neću zaboraviti. Kada smo se kasnije ko klinci jurili sa bagijima po beskrajnim peščanim plažama Buziusa i kada si rekao da nema slobode ukoliko je iskreno ne želiš.

Taj grad mi je kasnije nekako obeležio život, vraćao sam se tamo desetak puta na festivale ili da bih snimio film. I kada su me, pre puta, pitali gde ćeš, rekao bih: „Idem b’e u Niš na more.“

Goran Paskaljević je stvorio veliki broj filmskih likova, a njegov život je bila prava filmska priča. On je zapravo filmski junak srpske kinematografije sa 18 igranih filmova u zemlji u kojoj se u proseku snima jednom u šest-sedam godina.

Prvi je osnovao privatnu filmsku producentsku kuću Singidunum u Srbiji i sam producirao svoje filmove. U to vreme, početkom devedesetih, to je bila velika hrabrost, ali je to bio i put do, kako je Goran govorio, svog slobodnog filmskog prostora. Bio je jedan od retkih kome je profesija reditelj bila jedino zanimanje. Goranova životna egzistencija isključivo je zavisila od uspeha njegovih filmova. Zato je neprestalno bio u pokretu tragajući za novim idejama. Njegovi filmovi, koji su osvajali veliki broj nagrada na festivalima, otvarali su vrata svetskih producentskih kuća. A strast za putovanjima i novim poznanstvima samo je podgrejavala njegov producenski dar. Ali Goranovi filmski junaci koji su budili empatiju i strast gledalaca bili su, pre svega, ključ svetskog uspeha. Pronalazio je put do gledalaca različitih kultura, jezika, tradicija.

Teško da ste mogli da Gorana vidite bez onog njegovog zagonetnog osmeha. Jedni su tvrdili da je to bilo njegovo šarmantno oružje sa kojim je dobijao i ono nemoguće. Drugi su tvrdili da je to deo njegove prirode, topline i dobrote. A ja nekako mislim da je tim osmehom izražavao svoje zadovoljstvo i spokoj, upravo zato što je živeo okružen plejadom filmskih junaka koje je stvorio. Tako različitih a tako upečatljivih. Duhovitih i željnih života. Od željezničara koji veruje da je u ‘ladnoj vodi izvor zdravlja, preko Čehinja limenih trubačica, preko lavirinta ljudskih duša u kabareu Bureta baruta, do dečaka u magli i pomračenju sveta u kome nas je ostavio. Goranovi filmovi su imali poseban tretman kod gledalaca, zato što su se oni lako poistovećivali sa likovima gubitnika koji veruju do poslednjeg daha da će pobediti jednom zauvek.

Junaci njegovih filmova osvajali su gledaoce celog sveta. A on se osećao kao da je svet skrojen po njegovoj meri. I jeste. Svet te je prihvatio kao jednog od najznačajnijih evropskih reditelja. Ali prihvatio te je i zato što si se svuda gde si snimao filmove osećao kao kod svoje kuće.

Tako je bilo i kada je na krovu sveta u Njujorku u muzeju MOMA održana retrospektiva tvojih filmova.

Goran je sa velikom pažnjom spremao putovanja, to najbolje zna njegova dugogodišnja ljubav i supruga Kristina. Njegovi sinovi Vlada i Petar. Voleo je da nam poklanja putovanja u neke egzotične zemlje. Da postanemo deo njegovih avantura, da osetimo zadovoljstvo i sreću i da nam tako ostavi  neizbrisiv trag u sećanjima. I njegovi filmovi su bili velike avanture a gledaoci su pristajali na putovanja svesni da zbog tih sretnih trenutaka živimo.

Ovo sam napisao ne da se sa tobom rastanem, nego da te bolje  zapamtim. Generacije koje dolaze pamtićete po tvojim filmovima. A ja sam imao tu sreću i čast da postanem tvoj prijatelj. I da te upoznam ne samo kao velikog svetskog reditelja nego i kao principijelnog pravičnog čoveka koji je znao da prepozna i uzvrati ljubav. Hvala ti, dragi moj Gorane.

Autor je reditelj